Objavljeno: sreda, 26. novembar 2014.

Tu i tamo sa Damirom Trenčevskim

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dragan Marinković

Dragan-MarinkovicRazgovaram sa Nišlijom Damirom Trenčevskim koji danas živi u SAD-u. Završio je srednju elektrotehničku školu Nikola Tesla u Nišu – odsek za računare. Po završetku škole radio je jedno kratko vreme u firmi Pakom computers, a onda počeo studiranje na Višoj ekonomskoj školi u Leskovcu, smer finansijski menadžment. Zbog odlaska u SAD još uvek nije diplomirao. Nije mu bilo lako da donese odluku o odlasku, ali stanje u našem društvu ga je prosto teralo na to. U početku je bilo i nostalgije i vraćanja, ali danas, posle više od osam godina provedenih tamo, on se u potpunosti prilagodio, zasnovao porodicu, a o povratku više i ne razmišlja. Vredan je, ne beži od toga da radi i više poslova samo da bi svojoj porodici obezbedio pristojan život.

damir1

Otišli ste iz Niša vrlo mladi. Kada ste počeli da razmišljate o odlasku u inostranstvo? Da li ste želeli baš da odete u SAD, ili je to bio splet okolnosti?

Prvi put sam počeo da razmišljam o odlasku u SAD kada sam video jedan letak u teretani Olymp na Trošarini. Nekoliko momaka koji su tu vežbali su već bili u Americi i objasnili su mi neke detalje o stanu, poslu, plati… itd. Kada sam završio trening otišao sam kući i sve vreme razmišljao o tome. Pokušavao sam da zamislim sebe na radu u SAD-u. Zbog sitaucije u zemlji, kakva je tada bila, nisam imao mnogo prilike za posao kao neko ko poseduje znanja u oblasti elektronike, a pogotovu ne u oblasti finansija za šta sam se paralelno školovao. Konkurisao sam na nekoliko mesta u gradu i na birou, ali bez uspeha. Mladi u to vreme nisu imali mnogo ponuda za posao i dosta njih se odlučivalo za odlazak u inostrastvo. Čak ni oni koji su bili diplomirani inženjeri ili lekari nisu mogli naći posao, što nam na najbolji način govori kakvo je stanje tada bilo kod nas. Iz dana u dan sam sve više razmišljao o odlasku, pričao sa roditeljima, prijateljima i poznanicima o tome, gledao i čitao web stranice o tome kako je tamo, kako se živi, da bi krajem 2005. godine krenuo u proceduru dobijanja vize. Sledeći korak je bila obuka za spasioca koja je trajala tri dana na bazenu Čair. Jedini uslovili koji su bili stavljeni pred mene su bili da sam student i da dajem ispite u roku. U toku marta meseca sam spremio sva potrebna dokumenta za vizu, a već krajem aprila mi je bio zakazan intervju u američkoj ambasadi u Beogradu. Intervju je trajao petnaestak minuta sa ciljem da, kroz priču o Americi, pokažem da znam engleski jezik. I na kraju sam čuo ono zbog čega sam sve to i radio – „Congratulation, your visa is approved.” Ostao sam bez reči nisam znao sta da im kažem, samo – „Hvala” i od tog trenutka život mi se preokrenuo za 180 stepeni.

damin2

Kako ste se osećali kada ste prvi put stupili na tlo Amerike i kako je trajao taj period privikavanja na nove uslove života?

Sam taj osećaj izlaska sa aerodroma koji je kao pola našeg grada je neverovatan. Sve mi je bilo ogromno i nekako nestvarno. Drugi svet sa druge strane planete. Smestili su nas u lep apartman i naše radne obaveze su počele. Svi smo radili kao spasioci na bazenima, a njima je najbitnije da je bazen siguran i da taj neko vodi računa o njemu u toku celog dana. Radili smo uglavnom od 11 pre podne do 8 sati uveče skoro svakog dana. Posle nekoliko nedelja, kad sam se navikao na taj način života, potražio sam dodatni posao. Konkurisao sam na nekoliko mesta, ali bezuspešno. Uglavnom su se trazili Amerikanci ili oni koji mogu raditi puno radno vreme. Na kraju leta sam i putovao po Americi, bio sam i u Njujorku, gradu koji nikad ne spava, najvećem u Americi, ali sam, bez obzira na sve to, osetio nostalgiju. Nedostajala mi je Srbija. Iz tog razloga sam odlučio da se vratim kući. Sam povratak kući je kod mene pomešao osećanja. U isto vreme sam bio i tužan i srećan. Tužan jer sam ostavio mogućnost da živim normalno, a srećan jer sam se vratio kući. Stigavši kući, odmah sam shvatio da je to bila pogrešna odluka te da ću se uskoro vratiti u SAD. Ponovo sam se prijavio 2007. i došao u glavni grad Vašington DC gde do dan danas živim.

Kako se Vama čini američko društvo? Ima li korupcije? Postoji li američki san? Kad se izgubi posao da li se može naći drugi? Mogu li se raditi dva posla istovremeno?

Amerika je zemlja koja je broj jedan u svetu po ekonomiji i životnom standardu. Ustrojena je tako da prihvata sve ljude i zato više od 150 nacija živi u njoj. Najviše se priča engleski jezik pa zatim Španski. Zakoni se poštuju i baš iz tog razloga ne postoji nikakva korupcija u bilo čemu. Živim ovde više od osam godina i nikada se do sada nisam sreo sa tim. Kada bi neko nekom ponudio bilo koju svotu novca za bilo šta, da li je to posao, ili neka kazna, ležao bi u zatvoru minimum pet godina. Ljudi se ovde uvrede ako im se tako nešto ponudi i zato to ovde nije “popularno” kao kod nas. Svako od nas ovde, koji smo emigranti, radi po dva i više poslova. Život u Americi je uređen i dosta skup. Najnovija istraživanja pokazuju da je grad u kojem živim postao najskuplji u celoj Americi pretekavši Njujork i San Francisko. Sve banke, najjače korporacije, najbolje firme na svetu, čak i CIA i FBI su ovde. Posla ima mnogo, traže se sve moguće profesije i na svim poljima. Naravno, traže se i diplome u tom sektoru, bez toga se ne može naći normalan posao, osim da započneš sam svoj biznis. Veoma je teško ako izgubiš posao jer račune moraš da plaćaš. Tu je stan, hrana, auto, gas, zdravstveno osiguranje i ostalo koje je u proseku sve skupa oko 4.000$ mesečno za jednu porodicu, ne računajući obdanište i predškolsko obrazovanje. Prosečna zarada u Americi je oko 4.000-5.000$ bez oduzetih taksi. Svakom legalnom građaninu Amerike se po svakom čeku skidaju federalne, državne, socijalne i medicinske takse koje su veome velike. Zato ljudi koji nemaju finansije da završe fakultete ovde moraju da rade po dva možda i  tri posla.

damir3

Opišite nam malo grad u kojem živite. Koliki je to grad, gde se nalazi, u koju vremensku zonu spada, kakva je klima, čime se pretežno bave njegovi stanovnici i kako žive?

Trenutno živim u gradu McLean/Tysons Corner gde se nalaze najveci tržni centri i kompanije kao sto su Northop Grumman, General Dynamics, Langley, zatim CIA itd. Za samo tri godine je sagrađen metro kojim se ide od mog grada do aerodroma koji je 15 milja od mene, znači nekih tridesetak km. Iz dana u dan se grade nove zgrade, otvaraju se nove korporacije i preduzeća sve je više i više posla i sve više napreduju. Meni je prosto neverovatno kako se za svega pet meseci može završiti stambena zgrada. Dakle, od temelja do useljenja prođe samo pet meseci. Klima je ista kao i kod nas, znači, četiri godišnja doba, a vremenska razlika sa Srbijom je -6 sati. U ovoj oblasti i Great Falls žive najbogatiji ljudi posle Beverli Hilsa LA, jer su tu oni koji rade za Vladu SAD i svi senatori. Ovde se ljudi najviše bave finansijama, programiranjem, IT, ali i otvaranjem sopstvenih biznisa u smislu restorana, kafića, butika… Grad se nalazi u državi Virdžinija, Fairfax county i udaljen je 20 km od Vašingtona DC. Uglavnom naši ljudi koji žive u ovoj oblasti se bave radom po bazenim, restoranima, taxi, zatim po klubovima itd…

Gde i kako živite? Imate li vremena za neke aktivnosti van posla (pozorište, bioskop, utakmice… izlete)?

Ovde sam zasnovao porodicu. Žena Danijela je naša državljanka, a ćerka Lena koja se ovde rodila sada ima dve godine. Živimo u dvosobnom stanu, ali planiramo da u narednih godinu dana kupimo kuću. U naselju gde živimo u stanarinu je uključeno i korišćenje teretane 24/7 i bazena preko leta. Mirno je i lepo naselje okruženo prirodom. Skup je život u ovom naselju zbog blizine metroa, tržnog centra i ostalih stvari, a cene samo rastu. Nije se desilo u zadnjih pet godina da su padale. Imamo vremena za izlazak jednom nedeljno. Ovde, inače, dosta dolaze ljudi sa srpske estrade, glumci… itd. Skoro je gostovao glumac Dragan Jovanović i održao predstavu u hali u DC-u, a 28. novembra dolazi Bijelo Dugme povodom 40 godina postojanja. Imamo našu ckvu Sv. Luka u Potomac, Merilend i svakog praznika odlazimo tamo za liturgiju. Naravno, svi znamo da je drugi najveći grad po populaciji Srba Čikago, ali mislim da će uskoro i Vašington area (Virdžinija i Marilend) biti isto kao i Čikago po broju Srba. Odlazimo jednom mesečno u naše restorane na njihove specijalitete i lepo je to što ovde postoje restorani sa kuhinjama iz celog sveta. Naravno putujemo svake godine na zimovanje u Zapadnu Virdžiniju i na letovanje u Okean Siti ili Majami Florida. Sledeće godine planiramo odlazak na zapadnu obalu i obilazak Kalifornije.

damir4

Koje su Vam radne obaveze (kako izgleda jedan Vaš radni dan) i da li ste zadovoljni zaradom?

Trenutno radim u kompaniji High Sierra kao area Supervisor i menadžer. Moje radne obaveze su da obilazim bazene koji rade preko leta i preko zime svakog dana, obuka spasilaca i upoznavanje sa radnom opremom i sistemom. Moje radno vreme je fleksibilno što znači da radim preko celog dana, ali nemam određeno radno vreme i tako sve od ponedeljka do petka. Preko vikenda imam dodatni posao u Jewish Community Center kao aquatic menadžer i obaveze su mi da nadgledam teretanu, bazen i salu za košarku. Nedeljom sam slobodan i vreme provodim sa porodicom. Svakog slobodnog dana idemo u obilazak Vašingtona, obilazimo: muzej, zoo vrt, akvuarijum… Svake godine mi dolaze majka i tašta u posetu kako bi nam pomogle oko čuvanja deteta. Plata mi je prosečna i može da se uštedi svakog meseca po malo, a od dodatnog posla ti uvek ostane i neka dodatna ušteđevina. Svakom od nas ovde je život unapred isplaniran i to ne samo obaveze, već i odmori, a svakom Amerikancu je, ja mislim, isplaniran u narednih pet godina. Kada sam ove godine boravio u Srbiji sa porodicom shvatio sam koliko mi ovde u SAD-u živimo lepše i bolje što je, naravno, posledica boljeg standarda. Naravno, ne kažem ja da se kod nas ne živi lepo. Viđao sam svakog dana pune kafiće i kafane i pun grad i sve to deluje vrlo lepo, ali sve mi je to nekako nestvarno, znajući da je mnogo nezaposlenih, pa sam se pitao odakle ljudima novac za sav taj luksuz. Bilo mi je zaista lepo. Krstio sam ćerku u našoj crkvi u Bogosloviji u Nišu, video porodicu i prijatelje posle skoro pet godina.

Znamo da u Americi ima mnogo naših ljudi. Čime se oni bave? Da li se družite?

Što se tiče naših ljudi već sam ranije naveo čime se naši ljudi ovde sve bave. Naravno, oni koji kod nas završe studije ovde mogu dobiti dobar posao koji može biti plaćen i do 100.000$ godišnje npr. lekari, stomatolozi, programeri… Ima nas ovde dosta, ja poznajem mnogo ljudi jer sam radio dosta poslova i družimo se na slavama, rođendanima, proslavama i drugo. Svi oni pošteno rade, bore se za svoj život ovde, što bi se reklo zarađuju svoj hleb i, naravno, pomažu svoje porodice u Srbiji.

damir5

Migracije stanovništva je uvek bilo i to je jedan od onih nezaustavljivih procesa. Ljudi su se uvek selili iz lošeg u bolje, nikada niko nije otišao iz dobrog u loše. Vi ste kao vrlo mlad otišli u pečalbu. Šta bi ste predložii ili poručili mladima u Srbiji koji su nezaposleni i kakvo je Vaše mišljenje povodom konstantnog odlaska mladih ljudi iz Srbije?

Naravno, svako na ovom svetu teži da ide ka boljem životu, tražeći svetlo na kraju tunela. Mislim da moramo, pre svega, da promenimo svoj mentalitet. Ovde ljude ne interesuje šta radi komšija, čime se bavi i kako živi. Ja mog komšiju ne vidim po šest meseci i ne interesuje me koliko zarađuje, dok je to u Srbiji najčešće pitanje. Ja ne volim što mladi ljudi u potrazi za poslom odlaze iz svoje zemlje. Naprotiv, voleo bih da mladi sa diplomama ostanu kod nas i nađu posao u struci. Međutim, stvarnost je drugačija. Sve više i više mladih dolaze ovde i skoro svaki mi kaže da ne namerava više da se vraća u Srbiju. To nam, u stvari na najbolji način, govori kakva je situcija kod nas. Ljudi su nekako ogorčeni na sve i razumem ih. I sami znate do kog nivoa je raširena korupcija kod nas pa onaj ko nema vezu, teoretski, nikada ne može ni dobiti posao… itd. Srbija je mnogo lepa zemlja, najlepša na svetu. Naši ljudi su ineteligentni i pametni, što možete videti kad odete u inostranstvo. Svuda nas cene i poštuju pa kako onda ne umemo sopstvenu državu da vodimo? Hteo bih ovu kratku priču da završim time što bih poručio mladima da ne čekaju posao. Posao ne traži tebe već suprotno. Nije lako pronaći posao, ali ko je uporan sigurno će ga naći, ako ne danas, onda sutra ili prekosutra. I uvek budite uporni sta god radili. Ne odustajte!


 

Nišville 2017