Objavljeno: četvrtak, 18. decembar 2014.

Tu i tamo sa Draganom Klepićem

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dragan Marinković

Dragan-MarinkovicIz ljubavi prema vazduhoplovstvu je još daleke 1976. godine napustio Niš uputivši se u Vazduhoplovno-tehničku školu u Rajlovac kod Sarajeva. Službovao je u Ratnom vazduhoplovstvu do 1987. godine kada se demobilisao. Potom je u Beogradu završio višu školu za informatiku i radio u Nišu na raznim poslovima, kao vozač kamiona, zatim jedno vreme u EI i, na kraju, kao distributer za neki lokal sve do 1990. godine. Pošto kao inženjer informatike nije mogao da nađe posao u struci zbog, kako sam kaže, slabih veza, a nezadovoljan svojom ekonomskom situacijom, odlučio je da ode u Južnoafričku Republiku. Šta je posle bilo pričaće nam Nišlija u Danskoj – Dragan Klepić.

Dragan Klepić

Kada ste počeli da razmišljate o odlasku u inostranstvo? Da li ste želeli da odete baš u Dansku, ili je to bio splet okolnosti?

O odlasku sam počeo da razmišljam početkom devedesetih godina prošlog veka. Početak ekonomske krize koji je nagoveštavao početak nečeg još strašnijeg, zatim politički kolaps jedne divne zemlje i taj sveukupni haos koji se veštački stvarao i pretio svakom pojedincu je verovatno ubrzao moju odluku da odem negde, ni sam nisam znao gde, sa željom da živim neki normalan život. Sveukupna tadašnja situacija je ustvari bila uzrok mog odlaska. Međutim, da se vratim malo unazad. Dok sam radio u vojsci, imao sam dobar posao i predivne kolege koje su me okruživale, kako u toku posla, tako i u slobodno vreme. I da ne dužim, za tu vrstu posla ili jesi ili nisi stvoren. Ja sam bio onaj drugi tip, sebe nisam našao u tom poslu i to je bila moja prva teška odluka u životu do tada. Trebalo je napustiti sve i početi sve ponovo od nule. Završio sam Višu školu za informatiku s nadom da ću sa diplomom u rukama moći da nađem posao u struci. Tih par godina sam, pored studiranja, radio i neke poslove na određeno vreme. Radio sam puno radno vreme i prekovremeno pa sam ponekad imao osećaj da radim svih 24 sata dnevno. Bilo je tu, naravno, i druženja i izlazaka sa prijateljima, jer za to se uvek može naći malo vremena. Međutim, kako je vreme odmicalo posla je bivalo sve manje, a kriza je bivala sve jača. U takvoj situaciji počinješ sve više da razmišljaš o rođacima i prijateljima koji su otišli u inostranstvo, o tome kako se oni ponašaju kad dođu kod nas na odmor, kako su bezbrižni, kako kod njih ne vidiš taj strah i tu neizvesnost za budućnost. To te samo još više potakne da razmišljaš o odlasku u nepoznato s ciljem da ti se posreći da u tom nepoznatom okruženju uspeš da učiniš nešto sa svojim životom. Da se zaposliš, radiš i zaradiš za bolji život. I onda, iznenada, dobijem ponudu da odem, ali ne u Evropu, već na drugi kontinent, u Afriku, u Johanesburg u Južnoafričkoj Republici. Bio sam srećan, ali istovremeno i kolebljiv jer kako se približavalo vreme crv sumnje je počeo da radi u meni. Da li je to zaista put ka boljem? Strah od tog nepoznatog, kao i ostavljanje onih koje volim i sa kojima sam delio sve je kod mene samo pojačavalo taj strah. Strah, strah, veliki strah, to sam osećao da bih jednog dana presekao – idem pa kako mi bude. Putovanje u Johanesburg je započelo odlaskom u Švedsku kod prijatelja s namerom da iz Švedske nastavim za Južnoafričku Republiku. Na niškoj železničkoj stanici kupujem povratnu kartu Niš – Malme. Ta povratna karta mi je bila jedina sigurnost na tom putovanju da se, ako nešto loše krene, mogu uvek vratiti kući. I onda voz krenu. Gledam kako ostaju ljudi koji mi mnogo znače, grad u kome sam rođen i sve to sa nadom da je moj odlazak samo privremen te da će me svi oni čekati kada se budem vratio. Stigao sam u Švedsku kod prijatelja, a rođaku u Johanesburg poslao sve što je bilo potrebno kako bih stigao na krajnji cilj. Džeparac se polako topio i morao sam da nađem neki posao kako bih popunio svoj budžet. Datum na povratnoj karti je polako isticao, a odgovora od rođaka nije bilo. Shvatio sam da ću ipak morati da se vratim kući. Pozvao sam roditelje da im objasnim situaciju i taj poziv mi je promenio život. Oni su mi savetovali da, kad krenem za Jugoslaviju, u povratku svratim kod brata u Dansku. Tako sam i uradio, svratio kod brata, a povratnu kartu nikad nisam iskoristio. Moj ostanak u Skandinaviji je splet okolnosti ili sudbina, ali mislim da je najviše doprinelo to što sam uspeo da pobedim tog crva sumnje koji je u meni pojačavao taj strah od nepoznatog.

???????????????????????????????Skadinavske zemlje danas važe za zemlje u kojima se lepo i slobodno živi. Ono što nam je zajedničko je to da je, kako na Balkanu, tako i na Skandinaviji, kroz istoriju bilo mnogo prekrajanja granica. Koliko njih danas opterećuje ta prošlost?

U XIX veku su u sukobu sa Austrijom i Pruskom izgubili veliki deo svoje teritorije: Slesvig, Holsten og Lauenborg. Posle I svetskog rata kao i na referendumu 1919. veliki deo te teritorije koji je pripao Nemačkoj im je vraćen. Za vreme II svetskog rata, Danska nije pretrpela velika razaranja pa nije ni imala velike gubitke u ljudstvu. Par desetina ljudi je izgubila u sukobu sa Nemačkom pri prvom udaru Nemaca i taj datum oni obeležavaju kao njihov otpor Hitleru. Oni se danas ponose tim događajem, ali nisu nešto posebno time opterećeni. To je prošlost, a oni su skoncentrisani na današnjost. Što se tiče politike na globalnom nivou, običnog čoveka to baš mnogo ne interesuje. Njemu se serviraju vesti putem medija koje on prihvata ili raspravlja o njima tako da se ne upliće previše u problematiku. Oni smatraju da imaju dosta svojih problema, a politiku ostavljaju političarima. Važno im je da im je siguran svakodnevni život, tako da o prošlosti ne razmišljaju mnogo. Jednostavno rečeno žive u sadašnjosti i maštaju o budućnosti. Ono što je zanimljivo je da stariji Danci imaju u sebi više tog nacionalnog, dok su mladi više internacionalni.

Po najnovijem izveštaju Transparensi Internešenela, po indeksu percepcije korupcije, Danska važi za zemlju sa najmanjom korupcijom na svetu. S druge strane na Balkanu je korupcija odavno prerasla u tradiciju. Da li se u Danskom društvu, u svakodnevnom životu, primećuje postojanje korupcije?

Da li postoji zemlja bez korupcije?  Čisto sumnjam. U Danskoj se, u svakodnevnom životu, ne može primetiti, u svakom slučaju ne kao kod nas. Mentalitet Danaca je takav da oni poštuju zakone. Da budemo jasni, nisu ni oni imuni na poklone, ali ne one skupe i ispod stola. Neke poklone, ali ne preskupe, kao neku vrstu male pažnje, neće odbiti, ali to opet u direktnom kontaktu i ne na radnom mestu ili u javnom životu. U običnom svakodnevnom poslovnom životu ne možeš podmititi nikog, a oni o tome ni ne razmišljaju. Navešću jedan primer vožnje preko ograničenja brzine. Vatrogasci, koji nisu na dežurstvu, su pozvani da se jave hitno na posao zbog nekog nesretnog slučaja. Ljudi su naravno, zbog ozbiljnosti posla vozili brže od dozvoljenog kako bi što pre stigli na posao. Policija ih je uslikala i posle par dana dobili su kaznu sa slikom vozila i mesta gde su uslikani, a kazne nisu male. Bilo je intervencije da je voženo zbog ozbiljnosti posla, no odgovor policije je bio da je to privatno vozilo, da je prekršen zakon i da kazna mora da se plati. Znači ako si povredio zakon, odgovaraćeš zbog toga. Dakle, i oni krše zakon, naročito vole da brzo voze, ali i kada budu uhvaćeni, jednostavno plate kaznu. Mi volimo da se hvalimo dobrom rakijom i često znamo da darujemo nekog ko nam je nešto pomogao ili učinio nešto za nas. Ni oni neće odbiti takav način pažnje, ali budi siguran da ga nisi ”kupio”, pogotovu ako si se ogrešio o zakon. Na početku sam rekao da nema zemlje bez korupcije, i verujte mi da nema. I ovde se dešava korupcija, ali daleko od očiju običnih ljudi, i to na višim nivoima u višim poslovnim slojevima – kada su veliki poslovi firmi u pitanju. Ako slučajno tako nešto ipak dospe u javnost ili se otkrije, bilo kad, onda će odgovorni za to odgovarati pred sudovima. Nema zataškavanja kao kod nas.

Picture 052

Opišite nam malo grad u kojem živite

Neki naši ljudi, koji prate fudbal, setiće se imena grada po utakmici Crvena Zvezda protiv kluba koji nosi isto ime kao i grad u kome živim – Odense. Inače, Danska je zemlja koju čine tri veća ostrva i jedno poluostrvo koje se nadovezuje na Nemačku. Glavni grad je Kopenhagen koji je na ostrvu Sjeland blizu Švedske. U Danskoj ima dosta mesta koje bi moglo da se preporuči turistima, ali ono što stranci kada dođu u Dansku obavezno obiđu je LEGOLAND. Svako zna za Lego kockice, čija se fabrika nalazi u Danskoj. U gradu gde se nalazi fabrika nalazi se i zabavni park Legoland u kome su sve figure, makete, napravljene od Lego kockica, bukvalno sve figure: građevine, motorna vozila, brodovi, avioni, životinje itd. Odense se nalazi na ostrvu Fin. Ne tako davno od Fina do Sjelanda se plovilo trajektom. Sada su ta dva ostrva spojena sa dva mosta koji se spajaju na jednom malom ostrvcetu. Ovim delom mosta, koji je bliži Finu, ide autoput i železnička trasa iznad vode mora. Drugi deo, bliži Sjelandu, iznad mora ide autoput, a ispod mora dužine osam kilometara ide železnička trasa tunelom. Dužina mostova je ukupno oko 14 km. Grad zauzima veliku površinu, jer su naselja građena kućama i niskim zgradama do četiri sprata. Solitera takoreći nema, sem u jednom naselju u kojem uglavnom žive stranci. Odense je stari, ali moderan, univerzitetski grad, treći po veličini u Danskoj sa oko 200 hiljada stanovnika, koji je poznat po čuvenom piscu za decu Hans Kristijanu Andersenu. Urbano je sređen. Ima univerzitetsku bolnicu, trgovačke centre, koji se nalaze van centra grada. Život se odvija u centru gde su skoncentrisani butici i kafe barovi, ne klasični kafići. Ono što bih svakom preporučio je da treba videti: Andersenovu kuću u kojoj je odrastao, koja je danas njegov muzej, muzej Danske železnice, Finsko selo u kome se mogu videti stare očuvane originalne kuće, zoo vrt i stadion fudbalskog kluba. Ranije je Odense bio industriski grad sa velikim brodogradilištem u blizini grada koje je zapošljavalo veliki broj radnika. Kao i svuda i ovde je kriza zatvarala fabrike ili ih selila u treće zemlje. Sada se građani ovog grada više bave uslužnim delatnostima. Odense danas mladi posle završenih studija dosta napuštaju i gradska uprava pokušava da to promeni kroz razne investicije. Na ostrvu se ljudi bave poljoprivredom, ima dosta staklenika tako da je „sveže“ povrće dostupno u trgovinama, maltene, tokom cele godine. Za poljoprivredu je značajno to da imanja nisu podeljena, već je to jedna kompaktna površina, poljorivredno dobro, koje se obrađuje savremenim mašinama, a pri tom država garantuje otkup proizvoda od seljaka. Danska je, inače, pobornik zdrave sredine i zdrave hrane, tako da su i zakoni vrlo strogi, kako za proizvod, tako i za proizvođača. Popularni sportovi su: fudbal, badminton, plivanje, rukomet, razne borilačke veštine i fitnis. Centar grada je zatvoren za saobraćaj tako da je to slobodna pešačka zona i u njemu se odvija život mladih. Dok je vikendom pun i danju i noću, radnim danima je centar prolazna stanica za sve do oko 18 sati, kada je broj ljudi u centru jednocifren. Po kafićima nema glasne muzike, jednostavno se osećaš prijatno i ugodno, a ne kao kod nas da prilikom izlaska moraš nositi megafon da bi se čuo sa sagovornikom. Lokali se radnim danima vrlo rano zatvaraju. Glasna muzika se može čuti u diskotekama. Ono što je karakteristično za ovdašnje mlade je da se oni napijaju da bi se opustili i zabavili. Koliko ja pamtim mi smo se napijali onda kada smo već bili opušteni i u dobrom društvu. Šalim se.

Picture 006

Da li ste se navikli? Gde i kako živite? Imate li vremena za neke aktivnosti van posla?

U početku je bilo teško, ne znaš jezik, srećeš ljude sa drugačijim navikama, drugačijim mentalitetom. U početku komšije stoje pred vratima i razgovaraju, nema onog hajde uđi na kaficu. Prihvataš to kao normalno i počinješ biti deo njihovog društva. Kada sam dobio boravišnu dozvolu, dobio sam automatski i dozvolu za rad pa i sve ostalo kao i svaki Danac. Bez obzira što je Danska poznata po svojoj socijalnoj politici koja svojim građanima obezbeđuje svaku sigurnost i ovde ima ljudi koji žive na ulici, ali to je njihov izbor. Znači, dobio sam lični broj, svog privatnog lekara, mogućnost obrazovanja, zaposlenja, zatim socijalni sistem, poreski sistem, mogućnost za stan sa sopstvenom zavedenom adresom u danskim dokumentima. I u Danskoj sam se školovao. Zavrsio sam opet elektroniku. Po završetku škole nisam našao posao u svojoj struci, ali sam zato imao mogućnost da nađem poslove koji su donekle odgovarali mom obrazovanju. Naravno, bilo je perioda kad se radilo i ono što nađeš, jer ovde iako si ”akademski” građanin, ako nemaš posla onda brate radi ono što nađeš. Stanujem u stanu koji smo dobili ja i moja porodica preko nazovi je ”stambene zadruge”, ili organizacije koja poseduje stanove. U Danskoj je prilično veliki broj tih ”zadruga” koje rade po principu učlanjenja. Učlaniš se kod njih, plaćaš godišnju članarinu, imaš svoj broj na rednoj listi i čekaš stan na koji si se prijavio. Kada dođeš na red dobiješ ponudu, ako ti odgovara to i prihvatiš. Stanovi su im skupi, otprilike prosečna stanarina je malo viša od trećine prosečne radničke plate, naravno tu su i ostali troskovi. Ako nisi zaposlen, dobijaš pomoć od komune za troškove, ali visina te pomoći zavisi od njihove procene. Mi živimo u stanu od oko 80 kvadrata, klasičan sa dve male dečije, jednom većom dnevnom i jednom spavaćom sobom, kao i malim kupatilom i malom kuhinjom. To je tipičan raspored i kvadratura za njihovu staru gradnju. Dažbine za stan i kuću su visoke pa svako bira prema svojim mogućnostima. Filozofija ovdašnjeg stanovanja je da se slobodno vreme provodi u dnevnoj sobi pa je zato ona i najveća, dok su dečije sobe male, za naše pojmove i premalene. Ima tu neke logike. Pre su se članovi porodice više družili, provodili više vremena zajedno u kući, posle svakodnevnih obaveza. Deca su više provodila vreme napolju, igrajući se ili su odlazila na neke sportove, po nekim dnevnim ustanovama gde su se družila pa su u tako malim sobama samo spavala. U moderno doba, gde tehnologija od nas stvara robove medija i tehnoloških sprava, gde pojedinci u okviru porodice postaju sve otuđeniji, potreba za sopstvenim većim prostorom u stanu ili kući postaje sve jača, na žalost. Deca danas provode sve više vremena pored PC-a na društvenim mrežama, a kada se svemu tome dodaju i školske obaveze, jasno je da sve manje imamo vremena jedni za druge. Što se tiče provoda mi, porodični ljudi, smo više za varijantu kućnog druženja i to opet vikendom. Ode se i u pozorište, bioskop, na neku zajedničku večeru, normalno, ali opet ne svakodnevno. Leti se može izaći neki put i radnim danom sa prijateljima na kafu u neki kafe bar, nismo ni mi samo robovi posla. Naša druženja sada se sa prijateljima svode na koje pivo i zabacivanje varalice prilikom pecanja uz obaveznu dozu humora. Pored toga uživam da sa decom odem na njihove treninge ili takmičenja. Lagao bih vas kada bih vam rekao da sam imun na nostalgiju, valjda je nama Balkancima to hronična bolest.

Picture 033

Koje su Vam radne obaveze i da li ste pronašli život koji ste tražili?

Sada radim pri vatrogasnom odredu u Odenseu, koji nije vezan poslovno sa policijom kao kod nas. Ujutru počinjem u 8 i radim do 16 sati. Glavni zadatak mi je održavanje radio uređaja i dela vatrogasne opreme, kao i kordinacija u nabavci neke opreme. Ovo je državni posao, nije u privatnom sektoru. Plata je, generalno, u državnom sektoru osetno niža nego za isti posao u privatnom sektoru, pa je tako i na mom radnom mestu. Ja sam zadovoljan poslom i to je ono najbitnije. No, nije uvek bilo tako. Kao što sam ranije rekao kada sam dobio boravišnu dozvolu izabrao sam da se školujem i završio elektroniku. Nisam imao sreće da odmah nađem posao vezan za elektoniku, jer se u to vreme dosta firmi za elektroniku preselilo u treće zemlje. Ipak sam ubrzo našao posao u fabrici ”Elektroluks” koja je pravila idustrijske mašine za sušenje veša. Radio sam pri tehničko tehnološkom odeljku u saradnji sa inženjerima za kostrukciju novih proizvoda, kao i kontrolu onih koji su izašli iz proizvodnje. Na posao sam dolazio u 7, a kući dolazio oko pola pet i putovao sam 36 km u jednom pravcu. Posle par godina firma se zatvorila, prozvodnja se preselila u Aziju, a samim tim i mi iz tehničkog odeljka smo ostali bez posla. Počela je kriza, fabrike su se zatvarale, ljudi su ostajali bez posla, a samim tim je bilo vrlo teško naći novi posao. Do sledećeg stalnog zaposlenja sam radio za ”vikar biroe”, to su organizacije, ili firme za iznajmljivanje radnika, nešto slično našim studenskim zadrugama. Ujutru te gazda pozove i objasni ti gde ima posla i koja je to vrsta posla. To su uglavnom privremeni poslovi od 7 dana do 30 dana. Plata je dosta manja nego za isto radno mesto u istoj fabrici kada si zaposlen za stalno. Ja sam radio tako par godina razne vrste poslova čak i kao klasični nosač stvari. Zatim kao medikotehničar u Odense bolnici, pa sam popravljao mobilne telefone, da bih kasnije našao posao u firmi koja je sklapala upravljačke uređaje i automatiku za brodove, a bila vezana za brodogradilište. Kada je brodogradilište prestalo da bude konkurentno na svetskom tržištu, zatvorili su ga, a radnike otpustili. Fabrike koje su radile za brodogradilište su zbog nedostatka posla morale da otpuste radnike. Tako je bilo i u mojoj firmi. Pošto posla nije bilo onda je gazda moje firme otpustio dosta radnika, među kojima sam bio i ja. Tako sam i ja sa mnogim radnicima ostao bez posla i živeo zahvaljujući novcu koji smo dobijali od A-kase. A-kasa je neka vrsta fonda u koji radnici uplaćuju za vreme dok su zaposleni, tako da kada ostanu bez posla primaju novac neko vreme iz tog fonda. Socijala znači da ti komuna pomaže da plaćaš mesečne obavezne račune, ali ne one nepotrebne, već one neophodne da bi preživeo. Ako si u socijalnom programu ne znači da možeš sedeti kući i uživati ili putovati. Naprotiv, moraš biti na raspolaganju tržištu rada, što znači nema godišnjeg odmora niti putovanja, jer ako imaš para za putovanje i odmor znači da imaš i za život. Srećom ja nisam bio dugo u toj situaciji, tj. bio sam vrlo kratko sve dok nisam krenuo na školovanje. Dok sam se školovao imao sam neku vrstu stipendije. Napominjem da je u Danskoj školovanje besplatno, kao i lekari i lečenje u bolnici, dok se lekovi plaćaju. Plaćaju se i zubari i oni su papreno skupi. Završetkom školovanja sam stekao mogućnost da od A-kase dobijam novac dok god ne nađem posao, s tim da je to vremenski ograničeno. Tada je bilo četiri godine, sada je dve ipo godine i ako za to vreme ne nađeš bilo kakav posao ispadaš iz sistema i automatski prelaziš na socijalu. Naravno, posao se ne čeka kući, već se traži: od adrese do adrese, od vrata do vrata, od firme do firme, od poznanika do poznanika. Što se tiče primanja, kriza je svuda pa i ovde. Kod privatnika su primanja veća, a u društvenim firmama, kojih je vrlo mali broj, primanja su primetno niža. Sa primanjima prosečnog Danca može da se živi, ali moraš da vodiš računa šta kupuješ i kako trošiš novac. Standard je visok, ali su veliki i troškovi i dažbine koje moraš da plaćaš za život. Ako pametno raspoređuješ platu možeš, ne raškosno, nego opušteno da živiš. Ovde su kafe barovi, restorani i brza hrana skupi pa da bi izašao sa prijateljima na večeru, za četiri osobe, će te koštati oko 150 – 200 evra, u zavisosti od restorana. U našem narodu vlada pogrešno mišljenje o radu i zaradi u inostranstvu. Ovde se radi i radi, niko ti ne plaća lenčarenje. Tvoj je lični izbor kako ćeš trošiti platu. Znači sa prosečnom platom može ovde da se živi, ali se ne zavaravajte da od toga možete da se obogatite. Dok su inženjeri, lekari, direktori, privatnici dobro i predobro plaćeni, ali oni ne znaju za odmor i ne znaju za svoje radno vreme.

Billede102

Znamo da u Skandinaviji ima mnogo naših ljudi. Čime se oni bave? Da li se družite?

Naših ljudi ima na teritoriji cele Danske i uglavnom su skoncentrisani po industrijskim gradovima. Rekao bih ovako. Naši su se naselili ovde u dva talasa. Prvi talas je bio onaj kada je počela idustrijalizacija Danske 60-70 godina prošlog veka, kada su naši ljudi dolazili u potrazi za poslom. U toj grupi je bio veliki procenat nekvalifikovane radne snage, koji su dobijali radna mesta u proizvodnji. Drugi talas se dešavao za vreme i posle raspada Jugoslavije i tada su dolazili kako oni kvalifikovani, tako i oni nekvalifikovani. Danska je tada imala dosta nekvalifikovane radne snage pa im je, pošto im je nedostajala kvalkifikovana radna snaga, pružila mogućnost da se doškoluju i stručno obrazuju. Mnogi su to iskoristili. Do raspada Jugoslavije su u svakom većem gradu postojali YU klubovi u kojima su se naši ljudi okupljali, bez obzira na nacionalnost. Tu su se organizovale razne zabave, pravili koncerti, slavili rođendani, igrali bilijar, šah, karte …itd. Ljudi su se družili. Kasnije su ti klubovi jednostavno nestali, jer je vrlo mali broj ljudi dolazio i posećivao takve klubove. Napravljeni su novi klubovi na nacionalnoj osnovi. I to je zanimljiva situacija, jer se ovde ljudi ne druže po nacionalnom opredeljenju, već veliki procenat ljudi se i dalje druži bez obzira na različitu nacionalnost. Mi se i dalje smatramo ”našim” ljudima, ali svako ima ”svoj” klub. Kriza je ostavila traga na sve pa i na druženja. Sada se ljudi više druže po kućama. Kućne posete su najčešće, mada ima i izleta ili izlazaka u centar grada u restorane i slično. Pored toga naši ljudi su vrlo sportski aktivni u seniorskim fudbalskim klubovima, klubovima za pecanje ili kuglanama. Mnogim našim sunarodnicima nedostaje ono naše druženje zbog čega nas ponekad hvata nostalgija.

???????????????????????????????Šta biste Vi predložili ili poručili svojim nezaposlenim sunarodnicima u Srbiji i kakvo je Vaše mišljenje povodom konstantnog odlaska mladih ljudi iz Srbije?

Šta bih predložio? Teško je to reći. Žao mi je naših ljudi, mladih koji nemaju posao i nemaju budućnost. Žao mi je što su pametni i pošteni ljudi najveći gubitnici u Srbiji. Žao mi je kada gledam kako se država rasprodaje, pustoši ne mareći za običan narod. Kada bi bila to neka normalna država, koja ulaže u svoj narod i omogućuje mu da normalno živi, svakom bih rekao krvav je hleb u inostranstvu. Ovde postoji još nešto što je i glavna osobina nas odozdo, a to je mentalitet. Moramo menjati mentalitet u korenu. Moramo shvatiti da koliko sebe daš u bilo čemu, a ovde je reč o radu i poslu, toliko ćeš i dobiti. Ja još uvek mislim da smo pametniji, školovaniji, inteligentniji u proseku od stranaca, ali da nam je shvatanje o radu, vrednostima i poštovanju daleko ispod nivoa prosečnog stranca. Ovo naučiš i shvatiš kada odeš vani da radiš. Kad ovo shvate obični ljudi pa kada to shvate i oni koji su na vlasti i počnu da se ponašaju tako i to počnu da primenjuju onda ćemo krenuti napred i kao zemlja i kao narod. Mislim da u običnim ljudima ima tog potencijala, ali ovo što sam viđao i što vidim na vlasti, duboko sam ogorčen i razočaran i bojim se da će biti još godina i godina razočarenja. Teško mi je, a i dvoumim se šta da kažem mladima, jer meni odavde, koji koliko toliko vodim neki normalan i sređen život, je lako soliti pamet nekom dole koji možda nema šta da da detu da jede. Sa stanovišta ovog mog stava mogu samo da kažem ljudima koji žele da normalno žive da ako im se pruži takva mogućnost, a poseduju hrabrost i neku nadu, trebaju poći negde gde je bolje i iskorstiti priliku. Drugo, ne zavaravajte se. Ako ste odlučili da odete vani jer vas tamo čeka luksuzan život, provod i dobra kola, brzo ćete se razočarati. Za dobra kola koje vidite kod stranaca kada dođu na letovanje, treba da znate da poneki od njih mesecima žive na suvom hlebu, karikiram malo, ali u suštini je tako. Kao sto sam već rekao ako radiš platu ćeš i zaraditi, ali čitaj dobro zaradićeš je, neće ti je niko pokloniti. Kada primiš platu tvoj je izbor kako ćeš je raspodeliti, da li ćeš normalno i opušteno živeti, ili zbog dobrog auta oskudevati u nekom normalnom životu, hoću reći da se luksuz plaća i da je skup i ako se opredeliš za taj način života, onda ćeš se morati stisnuti na nekim drugim stvarima, možda onim osnovnim za život. Da pojasnim, mnogi naši ljudi da bi se pokazali kada dođu na odmor u našu zemlju se zadužuju kod banaka da bi kupili dobar auto i plaćaju visoke rate na ime kredita, a kada plate to zadovoljstvo onda moraju da štede na hrani i ostalim potrebama za normalan život.

Negde sam pročitao da godišnje iz Srbije ode 30.000 mladih ljudi. Žalosno, ali to treba da se zapitaju svi, pogotovo oni koji se prepucavaju i obećavaju, a njihovi novčanici postaju sve deblji i deblji prodajući laž i lažna obećanja. Volio bih da takvi pobegnu iz Srbije, a mesta oslobode generacijama iza sebe. Ukratko, ni jedan posao nije sramno raditi, ni jedna škola nije teška, ni jedan dat dinar u pravu stvar nije bačen, a pri tom smo sami kovači svoje sreće. Sreća je subjektivna kategorija, svako je doživljava na svoj način.


Nišville 2017