Objavljeno: četvrtak, 13. novembar 2014.

Tu i tamo sa Milanom Nalićem

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dragan Marinković

Dragan-MarinkovicNišlija Milan Nalić je prpfesor engleskog jezika sa najverovatnije najdužim stažom u privatnim školama stranih jezika u Nišu. Tražio je posao u svom gradu, ali ga pod uticajem raznih okolnosti, nije našao. Nalić je jedan od mnogih čiji rad poštuju svi drugi sem onih pored kojih je porastao. Zato je sakupio kofere i danas živi u Kini.  

Zahvaljujući, kako svojoj jeftinoj robi, tako i skromnom načinu života Kinezi su osvojili tržišta širom sveta. Danas ne postoji ni jedna država u kojoj nema kineskih prodavnica, a u Srbiji ne postoji ni jedno selo bez bar jednog takvog objekta. Navikli smo da uglavnom oni dolaze kod nas da rade, dok o obrnutoj situaciji, verovatno, malo ko i razmišlja. Ali, i to se događa. Milan je jedan od dokaza.

kina1

U Srbiji nije redak slučaj da sretnete nekog profesora na gradilištu kako gura kolica ili meša malter, ili na buvljaku u ulozi prodavca. Da li ste se nekad pokajali što ste otišli u profesore? Odnosno, da li Vam se dešavalo da Vam dođe ono stanje kada kažete samom sebi: „Dosta mi je svega, ne mogu više!“

Biti profesor u Srbiji je, kao i svuda, častan posao, s tim da on kod nas nosi i neke rizike. Jedan od većih rizika je i taj da nikad, ili dugo, nećete dobiti posao u struci. Viđao sam i ja kolege koji su se bavili nekim drugim poslovima, s ciljem da prežive. Ja sam se, za razliku od njih, opredelio da radim u privatnim školama u struci. Posao se, u finansijskom smislu, nije, niti je mogao da se isplati, tako da sam praktično radio za džeparac. Ono što je važnije, od tog džeparca, je to da sam sve vreme bio u kontaktu sa strukom, što mi je i bio cilj.

Opišite nam taj zanimljivi splet okolnosti, kako ste se našli u Kini?

Sve se desilo zahvaljujući društvenoj mreži Linkedin. Imao sam intervju sa par kineskih kompanija koje traže profesore za rad u Kini preko te društvene mreže i ponudili mi posao profesora engleskog jezika. Grad Šenžen, u koji sam se uputio na rad, je dosta daleko, rekao bih oko desetak hiljada kilometara od Niša, tako da nije lako ni doći do njega. Prvo sam putovao avionom od Beograda do Moskve, zatim opet avionom do Šangaja, a od Šangaja do Handžoua autobusom. I sad tu dolazi prvo iznenađenje. Naime, stigao sam sa svojim pratiocem na autobusku stanicu četrdesetak minuta pre polaska autobusa. On ode da se nešto raspita i ubrzo se vrati i kaže mi da uđemo u autobus. Na moje pitanje šta da radimo u autobusu četrdeset minuta pre polaska on mi kaže da su se svi putnici, koji su kupili karte, čekirali pa, samim tim, autobus može odmah da krene, bez obzira na red vožnje. Mi uđosmo i autobus je stvarno krenuo četrdeset minuta pre nego što je to bilo planirano redom vožnje, jer su svi putnici već bili u njemu. Od Handžoua do Šenžena sam putovao brzom železnicom, koja ide u proseku oko dvesta kilometara na sat. Voz čist, komforan, kao avion. Pravo je zadovoljstvo voziti se takvim vozom. Razdaljina je bila veća od hiljadu kilometara, tako da sam imao dosta vremena za razgledanje.

Da li su u Kini dozvoljene društvene mreže? Kako komunicirate sa rodbinom i prijateljima u Srbiji?

U Kini, u suštini, ništa nije zabranjeno, ali su sve društvene mreže vezane za gugl blokirane. Mogu se koristiti linkedin, skajp i jahu. Putem skajpa se čujem i viđam redovno sa svojom rodbinom i prijateljima, a preko internet portala se informišem o Nišu i Srbiji. Naravno, redovno čitam i Građanina.

kina2

Milan Nalić u Šenženu (Kina) redovno čita Građanina

Opišite nam taj deo Kine kroz grad u kojem živite. Koliki je to grad, gde se nalazi, u koju vremensku zonu spada, kakva je klima, čime se pretežno bave njegovi stanovnici i kako žive?

Grad u kome živim i radim se zove Šenžen. Verovali ili ne pre četrdesetak godina to je bio običan ribarski gradić na obali Južnog kineskog mora. Sedamdesetih godina prošlog veka je naglo počeo da se razvija i danas on ima preko deset miliona stanovnika, a sa prigradskim naseljima ima i više od petnaest miliona. Grad Šenžen je po veličini četvrti grad u Kini, a po ekonomskoj snazi treći, nalazi u blizini Hong Konga i to je glavni centar elektronske industrije Kine. Ovde se proizvode telefoni i ostala čuda marke Huawei. Eto ti, iz jednog grada elektronike sam došao u drugi grad elektronike. Ali, ovo je grad elektronike u pravom smislu te reči. Ne samo da ima vrlo razvijenu elektronsku industriju, već i velike trgovačke centre u kojima se prodaje elektronska roba. Ovde možete da vidite svakojaka elektronska čuda, kako ona koja ste mogli da viđate samo u medijima, tako i ona za koja nikada niste ni čuli da postoje. Ono što je meni vrlo interesantno kad uđete u neki od takvih tržnih centara, koji su podeljeni na štandove, da možete videti da se u jednom štandu prodaju originali iphona 4 i 5, a već u susednom kopija šestice. Prodavcima to nije problem druže se i razgovaraju normalno. Takođe, imate i proizvode najvećh svetskih modnih kuća i, naravno, njihove kopije. Grad je, zaista, prelep. Klima je suptropska, znači uvek je lepo vreme. Ja danas idem u kratkim rukavima, ne zbog Miholjskog leta, ili slično, već zato što je to normalno u ovo doba godine. Mislim da je godišnja prosečna temperatura viša od 20 stepeni. Grad ima plažu i veliku luku. Bulevari su široki, imaju po tri ili četiri kolovozne trake u svakom smeru. Verujem da je ukupna dužina tih bulevara veća od dužine autoputa u Srbiji pa mi prosto nije jasno kako to da mi do danas nismo uspeli da ga završimo. Čuo sam da u ovom gradu živi i 25 milijardera i to dolarskih. Dakle, na ulicama možete videti i automobile tipa Jaguar, Ferari, Lamborgini… itd. Često ih voze neki omladinci koji to, ni na koji način, nisu mogli zaraditi. To je, kako da Vam kažem, jedna od sličnosti sa našim društvom. Ljudi su obučeni evropski, znači nema onih tradicionalnih kineskih uniformi. I zanimljivo je i to da u ovom gradu nameravaju, a to mi je rekao jedan kineski kolega, da naprave najvišu zgradu na svetu. Sada su stigli, u onim grubim građevinskim radovima, do nekih sedamdesetak spratova. Ko zna koliko će ih imati kad se završi. Ono što se meni ovde dopada je to da osećaš da oni koji su na vlasti zaista misle o čoveku. Kina jeste jednopartijska država, ali nema tu straha, kao što se može čuti, od različitog mišljenja. Naprotiv, organizuju mnoštvo raznih anketa gde građane pitaju da li su zadovoljni komunalnim uslugama, ili da li ima dovoljno škola u naselju u kom žive… ili da li su zadovoljni ovim ili onim, itd. Neko tu volju naroda analizira i preduzima određene korake da se popravi ono što može da se popravi. I moj cimer, koji je Amerikanac, je zadivljen Kinom.

Prošla su već više od dva meseca. Da li ste se navikli? Gde i kako živite? Imate li vremena za neke aktivnosti van posla? Idete li u pozorište, bioskop? Pratite li sportske događaje u gradu?

Navikao sam se. Živim u stanu koji, pored dnevnog boravka, kuhinje, trpezarije i kupatila, ima i dve zasebne sobe. Imam cimera koji je Amerikanac i koji, kao i ja, ovde predaje engleski jezik. Oko stanovanja nemam apsolutno nikakvih troškova, sve je plaćeno i struja i voda i gas. Dok sam u školi imam obezbeđene besplatne obroke. Dobro je to što ovde besplatne obroke imaju svi profesori, kako stranci, tako i Kinezi. Dakle, dobra strana ovog posla je to što mi je besplatno sve ono na šta se, inače, troši najviše novca. Nemam nešto mnogo slobodnog vremena, osim za vikend. U slobodno vreme najčešće šetam, obilazim grad. Ne idem u pozorište iz prostog razloga što su sve predstave na kineskom jeziku. Što se sporta tiče primetno je da se ovde dosta ulaže u sport. Vrlo kvalitetnih sportskih terena ima na svakom koraku, pogotovo u školama. Ovde su najpopularniji sportovi stoni tenis i badminton, mada sam video i mnogo dece koja su vrlo talentovana za košarku. Košarka ovde postaje sve popularnija i pitanje je samo vremena kada će Kina postati svetska sila u tom sportu.

kina3

Koje su Vam radne obaveze, kako izgleda jedan Vaš radni dan i da li se tu može živeti od profesorske plate? Kako se tu cene profesori?

U Kini srednja škola traje tri godine. Škola u kojoj ja radim je vrlo ozbiljna srednja škola koja priprema učenike za dalje školovanje. Svakog radnog dana imam nastavu od 8 do 17 sati po lokalnom vremenu s tim da imam pauzu za ručak od 12 do 14.30 sati. Pored toga, dosta vremena trošim i na pripremu časova. Ono što je teži deo posla je to da u razredu imam oko 50 učenika pa, iako je njima engleski vrlo važan, nije lako održati disciplinu u toku čitavog časa. Koliko je njima engleski zaista važan predmet govori i to da učenike engleskoj gramatici uče kineski profesori i za to ih i ocenjuju, a mi, stranci, ih učimo konverzaciji bez ocenjivanja. Kolege iz ostalih predmeta ih, valda, toliko smore da jedva dočekaju engleski da se malo, uslovno rečeno, opuste. Bez obzira na sve nemam problema oko organizacije časa i zadovoljan sam uslovima, izuzev onog da na času imam pedeset učenika. Čas, inače, traje četrdeset minuta i, bukvalno, svih četrdeset minuta se izvodi nastava. Što se tiče struke, ovde se profesori vrlo cene. Posao im je obezbeđen do penzije. Muškarci idu u penziju sa navršenih šezdeset godina života, a žene sa pedesetpet. Penzije su neznatno niže od plata.

Svedoci smo da je dosta Kineza otišlo iz Kine. Oni se širom sveta bave trgovinom. Dosta ih je došlo i u Srbiju. Uglavnom prodaju kinesku robu, koja zbog svoje niske cene svuda u svetu ima prođu. Da li tu ima naših ljudi? Čime se oni bave? Da li se družite?

Tražiti ovde nekog našeg je isto što i tražiti iglu u plastu sena. Kao što sam već rekao grad je ogroman, a ja sam ovde kratko vreme. Do sada nisam sreo ni jednog našeg, tako da ne znam da li, uopšte, ima nekog osim mene. Verovatno da ih ima, ali ih ja do sada nisam sretao.

Migracije stanovništva je uvek bilo i to je jedan od onih nezaustavljivih procesa. Ljudi su se uvek selili iz lošeg u bolje, nikada niko nije otišao iz dobrog u loše. Šta biste Vi predložili ili poručili svojim nezaposlenim kolegama u Srbiji i kakvo je Vaše mišljenje povodom konstantnog odlaska mladih ljudi iz Srbije?

Mislim da svako ima pravo da traži sebi bolje mesto za život. Ako si učauren, sediš na jednom mestu,  ne obilaziš svet, nećeš ni znati postoji li bolje. Mladima predlažem da istražuju, putuju, da ne traće talenat uzalud. Ako su već potrošili toliko novca i vremena na sopstveno školovanje i usavršavanje, onda zaslužuju i da žive kao ljudi. Naravno, u tom cilju treba koristiti sve mogućnosti savremenog doba, pogotovo internet. Društvene mreže nisu samo zabava i igra i onaj ko tako misli je u velikoj zabludi. Na kraju krajeva, ja sam moj posao našao zahvaljujući društvenoj mreži Linkedin.