Objavljeno: sreda, 22. januar 2014.

Živimo u kontinuiranom potpalublju

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Marijana Marković

marijana2 Vladimir Arsenijević, pisac, publicista, prevodilac, urednik, muzičar. Najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman U potpaljublju.

Preveden na dvadeset jezika.

Poslednju knjigu Let, označenu kao ,,pripovest o ljubavi u doba aeroplana“ objavio za Lagunu.

Za građanin.rs govori o našem vremenu, svom poslednjom romanu, festivalima koje organizuje, mejnstrim poziciji u književosti, kvalitetu i kvantitetu čitanja.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Ako su mladi devedesetih bili u potpalublju, gde se nalaze danas?

I danas su na istom mestu kao i nekada. Stvar je u tome da je to naše poslovično dno (s kog se tek s vremena na vreme i na kratko pridignemo, pa odmah zatim ponovo potonemo) jedan izrazito dinamičan prostor. Ta naša generalna nevolja, koja je jedina konstanta u našoj istoriji već vekovima, neprestano menja oblik. Današnje potpalublje ipak je neuporedivo bolje od onog ondašnjeg. Ljudi toga kao da nisu dovoljno svesni danas, onog strahotnog doba i kako je takva jedna krajnje turobna stvarnost izgledala. Dakle, kvalitet te pozicije varira u vremenu, ali ne i sama pozicija. I eto gde se mladi nalaze danas. U jednom kontinuiranom potpalublju u kom povremeno dopire više, a povremeno manje svetlosti. Ne znam da li bih se usudio da im dajem savete, iako i sam imam dvoje dece koji su danas mladi ljudi, pa time smatram da poznajem celokupnu problematiku jako dobro.

let-vladimir_arsenijevic_v[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Govorili ste o tome kako u našoj književnosti nema klasičnih ljubavnih parova, poput Romea i Julije, i da savremeni domaći autori ljubav smatraju trivijalnom temom. Vi ste, ipak, u svojoj knjizi Let, ljubavnu priču odlučili da smestite u tridesete godine dvadesetog veka, zbog čega? Da li su velike, romantične ljubavi moguće, na primer u 2014?

U stvari sam rekao da ih ima srazmerno malo i da ljubav u našoj književnosti ne prolazi dobro pa sam se zapitao zašto je to tako. Čini mi se da ima nekakvog inherentnog mačizma u našem pogledu na svet, stvari, umetnost, književnost koji je veoma sumnjičav prema pitanjima srca. Mi smo epska kultura i uvek iznova sebe potvrđujemo kao takvu. Razlog zašto se Let događa tridesetih jeste taj što sam ja odavno želeo da se pozabavim tom epohom i ispričam jednu kompleksnu razganatu priču koja će u svom grananju obuhvatiti veliko parče dvadesetog veka.

Let je u tom smislu samo početak. Hoću da kažem: nije moja glavna namera bila da napišem ljubavnu priču, već priču o epohi, a ljubavna priča je tu došla sama od sebe. Ima tih stvari u procesu pisanja koje čovek ne kontroliše i koje je, verujem, bolje ne kontrolisati.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Izjavili ste da, zbog ekspanzije elektronskih medija, ljudi u istoriji nikad više nisu čitali. Koliko kvantitet narušava kvalitet čitanja?

vladaaDa, dobro pitanje. Naravno, internet je sačinjen od gomile sranja i nešto kvalitetnog sadržaja, mada i to nešto u takvom obilju svega u stvari predstavlja jako mnogo toga i praktično je nemoguće pročitati u okviru jednog prosečnog ljudskog veka sve kvalitetne i lako dostupne sadržaje koje internet nudi. Problem je u tome što malo ko danas poseduje sposobnost udubljivanja u bilo koji sadržaj. Statistike to pokazuju: ljudi preleću tekstove, čitaju naslove i podnaslove.

Do kraja teksta objavljenog online stigne jako malo ljudi. Toga treba biti svestan. Ja sam se vise puta kao kolumnista u tom smislu opekao. Ne možete vi, kao nekad, da se igrate i da na početku teksta postavite lažnu tezu koju ćete kasnije poništiti ili okrenuti naopako. Jer, ljudi se uhvate za to, pročitaju prva tri reda pa onda trk dole, do prostora za komentare gde vas potom vređaju samo na osnovu onoga što piše u zaglavlju. I ne shvataju da ispadaju glupi a ne shvataju to ni drugi jer ni oni nisu stigli do kraja teksta. Tako da je sve to jako iritantno. Ta progresivna plitkost će nam na kraju doći glave. Kad kazem nama, mislim na ljudsku vrstu.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Vi ste jedan od najnagrađivanijih i najčitanijih domaćih, savremenih pisaca, koliko, bez obzira na to, sebe smatrate mejnstrimom? Da li jedan književnik danas uopšte može da bude mejnstrim?

Verovatno može jer mi ipak imamo tu književnu produkciju i zahuktalost tržista koja može u određenim okolnostima sad već da dovede da se nečije knjige prodaju u pedesetak hiljada u knjižarskoj mreži ili u preko sto hiljada primeraka, pa i znatno više, ako se ide preko kioska. Na stranu sada čije i kakve knjige, ali takve stvari su moguće i mi smo videli da se one dešavaju kao pravilo a ne u vidu nekakvih izuzetaka. Moje knjige se veoma dobro prodaju, pa ipak, rekao bih da ja nisam mejnstrim. Moji stavovi po mnogim pitanjima koja kao memi lebde unaokolo u našem društvu (odnosi u regionu, pitanje manjina, stav prema širem, evropskom okruženju) uglavnom se ne poklapaju sa stavom ogromne većine ljudi kod nas. Da mi je stalo do mejnstrim položaja, ja bih pametno ćutao. Međutim ja, eto, nisam pametan, pa ne ćutim. I utoliko – ne, nisam mejnstrim.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: U saradnji Vašeg udruženja Krokodil i prištinske multimedijalne organizacije Ćendra održan je festival albansko-srpske književnosti. U kojoj meri književnici, ovakvim projektima, mogu da utiču na promenu svesti u društvu?

FoNet-KNJIéEVNOST-FESTIVALDelimično svakako. Mislim da je stvar s rezultatima u tome da ih treba pažljivo odvagati spram mogućnosti. U tom smislu, mi ne očekujemo mnogo. Međutim, svi znamo da su u određenim okolnostima i mali potezi značajni. Ili što već legendarno kaže St iz Goribora: ,,Ako ne možeš mnogo, možeš malo.“ Tako vidim i naše delovanje i saradnju sa sjajnom organizacijom Ćendra Multimedija iz Prištine. Mi ćemo i tokom 2014. godine sarađivati na nekoliko projekata u nameri da dodatno intenziviramo tu komunikaciju.

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Četiri godine ste živeli u Londonu, a kasnije ste još godinu dana proveli u Meksiko Sitiju. Koliko je teško videti svet, a onda se vratiti u ovakvu državu i ostati optimista?

Hahahaha, pa ko kaže da sam ja optimista!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]: Ja. Kroz ceo naš razgovor se ipak provlači Vaš blagi optimistični cinizam.

Hahaha, hvala ti, Marijana. Ja sam, naime, umereni optimista ili optimista malih stvari, jer verujem najiskrenije da je sreća nama data u tom obliku, ako znamo da je uzmemo.

Vaš komentar: