Objavljeno: petak, 17. januar 2014.

UBISTVO SLAVKA ĆURUVIJE: Zločin i posledice

 

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Vukašin Obradović

vukasinNe bih o Vučiću.

Razumem bes i ljutnju onih koji ovih dana, posle hapšenja osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, uz obavezno „ali“, natuknu da je u to vreme on bio ministar informisanja.

Tačno, ali i „naši“ su, uostalom, imali 13 godina da urade makar ono što i Prvi Potpredsednik. I nisu. Zašto, takodje je u ovom trenutku manje važno.

Ključno pitanje je, po mom mišljenju, hoćemo li dobiti sudski proces u kome će, osim istine o ubistvu Ćuruvije, biti razotkriven mehanizam vladanja koji je omogućavao da država ubija svoje gradjanine. U ovom magnovenju, čini mi se zaboravljamo da će ovo biti jedinstvena prilika da se konačno zadje u tamne vilajete sistema koji ni do danas nije suštinski promenjen.

I zato, ako se istraga i sudjenje ograniči samo na dokazivanje da li su Marković, Radonjić, Romić i Kurak streljali Ćuruviju, korist neće biti mala, ali šteta bi mogla biti još veća. Spreman sam zato da „progutam“ i Legiju, ali samo u veri da ćemo dobiti autentično svedočenje o vremenu u kojem se moglo jednim polušapatom oduzeti nekom život. Ćuruviji, Stamboliću, Buhi, sudiji Simeunoviću… I Đinđiću, naravno.

Ne smemo da zaboravimo, naročito sada, da je taj isti zločinački aparat nastavio da funkcioniše nesmetano i kada nije bilo na vlasti Mirjane Marković i Slobodana Miloševića. Funkcioniše i danas. Pritajeno, čekajući novu priliku i nekog drugog nalogodavca kome će biti potrebne njihove usluge. Ko ne veruje, neka razmisli zašto je bilo potrebno više od decenije da se neko utamniči zbog Ćuruvijinog ubistva, zašto su ostala nerasvetljeni onoliki zločini. Neka se, uostalom, seti Zorana Djindjića. I onda nam se činilo da su politički zločini ostali u vremenu Miloševićeve diktature. Bila je kobna greška koja je pokojnog premijera koštala života. Upravo zato što je taj mehanizam i dalje opstajao uprkos naporima da se razvrgne to sveto trojstvo politike, tajnih službi i ubica.

Sada, na sudjenju Slavkovim ubicama, biće prilika da se o tome, još jednom, progovori ali ne samo iz ugla onih koji su naručili i organizovali ubistvo, već više o vladarima iz senke koji su do danas uspevali da zataškaju najteže zločine iz prošlosti. U meri u kojoj se ova situacija iskoristi da se raskrinka taj demijurg zločina, sav ovaj spektakl oko hapšenja osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije imaće nekog smisla i opravdanja. U suprotnom, kao što već neko reče, dobićemo krivce za Slavkovu smrt ali, epilog Ćuruvijinog ubistva neće biti znak raskida sa zločinačkim nasleđem, već “kontinuitet zločinjenja”.

Vaš komentar:


Nišville 2017