[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Željko Anđelković
Ne smemo ćutati. Ne smemo da nas ili nekog našeg ne bi zadesila ista sudbina. Mislim da baš svi, svi koji pišu za neki portal moraju da napišu nešto i u vezi sa ovim.
Za sve ljude koj izgubiše život u ovom gradu i ovoj zemlji. O njihovim ubicama se često ćutalo jer su oni bili nečija deca. Deca nekih vaaaažnih ljudi. A zaboravljaju da su i ubijeni nečija deca. Ja ne znam ko su ubice. Nisam sudija. Neću im suditi. Ja to ne mogu. Ne bih bio čovek, ma kako to zapravo besmisleno zvučalo.
Ja bih da napišem nešto u vezi sa izborima. Izborima mladih ljudi. Da budu Ljudi. Da ne budu fensi frajeri. Da ne budu to po svaku cenu i na svaki način. Da to nije bitno. Da nije presudno za život. Žive i ovi koji ne talasuju ramenima. Ne mora biceps, triceps. Ne mora frajer da drži kašičicu u ustima dok ispija kratki espreso. Ne mora! Nije (samo) to zdrav život. On je u knjigama koje pročitamo. Pa čak i u novinama a da to nisu samo sportske vesti i vesti iz kladionica. Zdrav život je u gradovima koje posetimo. U ljudima kojima smo rekli „da, molim“ i „ne, hvala“. Zdrav život je i sport i sportsko navijanje. To nije huliganstvo. To nije ksenofibija. To nije mržnja! To nikako nije zdravo! To je bolest! To je ludost! Svi vi takvi idite iz ovog grada! Hoću da se napijem a da ne brinem da za susednim stolom oni koji piju imaju noževe. Hoću boemštinu u Nišu! Hoću gradske face! Malograđani i moralne nule idite!
Duboko sam zabrinut… Brinem zbog suženih umova koji hodaju ovim gradom i ovom državom. Brinem zbog ljudi kojima su uzor oni koji uz boga čuvaju Srbiju pa niti sačuvaše granice niti sačuvaše decu. Ne smemo ćutati. Izbora ima.
Ajmo u pozorište. Ajmo u bioskop. Ajmo reći „izvini“. Ajmo reći „hvala“. Ajmo pokušati biti bolji ljudi. Bacite noževe – obračun je moguć rečima!
Stižu još jednom Trifun i Valentin. Koliko njih je ubijeno od prošlog februara i neće otići svojoj dragoj ili svome dragom…
Stop nasilju! Ne znam ima li pravde. Izbora ima!