[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Velibor Petković
Gospođa u najboljim godinama zrelog doba ulazi u pijačnu prodavnicu male privatne mlekare. Kupuje uobičajene stvari, mleko u tetrapaku, flašu jogurta, sir. Plaća i izlazi, umorna od dugog radnog vremena na slabo plaćenom poslu.
U trenutku kada je natekle noge već vode prema obližnjoj zgradi u kojoj stanuje, seti se da će joj za kolače biti potrebno i jedno mleko za kuvanje. Okreće se i vraća u prodavnicu. Jednom rukom drži već kupljene stvari, drugom iz tašne izvlači novčanik.
Kupuje mleko i punih ruku zakoračuje u popodnevnu vrevu ulice. To je zapravo jedan od najvećih bulevara u gradu, po kome je i pijaca poznata kao bulevarska. Zato je gužva velika i na trotoaru, gde su se smestili prodavci bez dozvola, koji na svaki nailazak gradskih inspektora reaguju brzim sakupljanjem robe u šatorska krila i stampedom ka ulazima stambenih zgrada.
Umorna gospođa nosi u rukama teret svog mlečnog puta od prodavnice do stana, ali ne uspeva da ubaci novčanik u torbicu, jer rizikuje da ispusti mleko na asfalt. U trenutku njene zaokupljenosti još jednim sitnim problemom u moru krupnih koji joj ispunjavaju dan, nečija ruka grabi joj novčanik. Pre nego što je istrgnut, ona stiže da umornim i tužnim glasom izgovori:
„Uzmite novac, ostavite mi novčanik, molim Vas! To mi je uspomena.“
Džeparoš ne mari za sentimentalnosti. Snažno i spretno otima plen, a drugom šakom pravi brz pokret, u kome istura srednji prst ka licu opljačkane, a ostale skuplja ka dlanu. Sve to uz zadovoljan kez mužjaka, alfa ili nekog drugog slova golog majmunskog roda. Onda se bez reči okreće i žurno udaljava.
Duboko ili sasvim na površini, jer krupna gospođa je sva jedno veliko srce, nešto puca, lomi se kao ogroman komad ledene sante i upada u vrtlog tople struje. Zapravo užarene, jer ona hitrim pokretom spušta sve mlečne proizvode na beton i potrči za lopovom. Ulični prodavci začuđeno gledaju kako ženska ruka zamahuje ka licu muškarca, koji se okreće u pogrešnom trenutku.
Neki poznavaoci boksa kunu se da su to bili krošei, drugima je ličilo na aperkate, ali se svi slažu da je završni udarac bio klasičan direkt kojim je protivnik bačen na leđa.
Gospođa mu tada prilazi i šutira ga iz sve snage među noge. Mužjak jauče, a ona se saginje i uzima svoj novčanik. Otvara ga, vadi novac i baca mu ga na kukavne grudi:
„Evo ti sve što imam, 720 dinara. Lepo sam ti rekla da mi ne diraš novčanik.“
Sasvim obična žena, majka i sestra koje se celoga života žrtvuju za nas, umornim korakom kreće ka svom boščaluku. Zapravo, običnim kesama iz mlekarice. A ulični prodavci pobeđuju zanemelost gromoglasnim aplauzom i uzvicima:
„Bravo, gospođa, bravo!“
Čini se da je tek sada pobesnela. Strelja ih pogledom i vrisne:
„Tišina, kukavice, sram vas bilo! Gde ste bili kad mi je otimao novčanik?“
Pokunjeni, svi zaćute. A džeparoš ustaje sa pločnika stežući jednom rukom teško zarađen novac, a drugom držeći ostatke svoje jadne muškosti. Šepajući se udaljava iz ovog neobičnog filma. Gospođa odlazi kući, odlučujući da nikome o ovome ne govori. Nema tu šta da se priča.
Ipak, sutradan svraća u malu prodavnicu mlečnih proizvoda iz obližnjeg planinskog mesta i zatraži malo putera. Prodavačica, obradovana što je vidi, brzo izgovara:
„Sve sam juče videla, ispričala sam gazdi, bio je oduševljen. Rekao je da Vam ne naplatim ništa kad sledeći put dođete. Evo vam kilo putera, zaslužili ste!“
Gospođa je zbunjena, ali nema hrabrosti da odbije. Nekako joj se čini da je to pravedna nadoknada za novac koji je dala onom lopovu. Izgleda da svemir nije ravnodušan ni prema malim, običnim ljudima poput nje.