Published On: utorak, 15. septembra 2020.

Uzurpacija parkinga, bahatost i druge agonije

Jasno mi je da je parkiranje u svakom delu našeg velikog sela na nivou prave umetnosti, ali da je na nivou hororora, to sam se uverila, kada sam pribavila auto. Tu počinje svakodnevna agonija.

Tekst i foto: Violeta Milosavljević, profesorka biologije iz Niša

Evo moje priče.

Prostor ispred zgrade u Vojvode Mišića 61 u kojoj sam pre 12 godina kupila stan, uzurpirale su određene komšije i samo oni imaju pravo na parkiranje. Podigli su rampe i postali privilegovani i bezbedni po pitanju parkinga. Ispred zgrade ima prostora za 8 automobila, a zgrada ima 22 stana i 2 lokala. Na sve molbe da se dogovorimo i rešimo to pitanje, nismo uspeli, jer su komšije čvrsto na stanovištu da baš oni imaju prava da se tu parkiraju i polažu to pravo kao da su naledili od dedova. Komunalna inspekcija nema ingerencije, a upravnica zgrade nema autoritet da se to reši.

Dvorište pored, koje je bilo u vlasništvu Vojske Jugoslavije sa privatizacijom menja status u ne znam tačno koji (navodno ugovorom mogu da se koriste tim zemljištem 99 godina?) te su taj prostor zagradile te komšije, lancima, katancima i rampama.

Pored zgrade se nalazi privatni staklenik, gde je takođe parkiranje zabranjeno, mada su korektni i za sada ne prave problem, a sve pod strahom da nekome ne smeta auto.
Na ulici, ukoliko bi se platio parking, osim vikendom, teško da ima mesta jer se uvek parkiraju ljudi koji završavaju neki posao.

I na kraju gubim snagu jer se osam meseci preganjam gde se parkirati i zašto ne baš tu. Umora ima, ali odustajanja nikako.

Divna razglednica iz Niša.

Leave a comment

XHTML: You can use these html tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>