Zabolela me slika jedne uplakane žene i devojke od 17 godina koje moraju na hemioterapiju, a prevoza iz bolnice u Knez Selu do niškog Kliničkog centra, nema. Čekaju ga i ne znaju kada će stići. Za prevoz svih njih postoji jedan putnički „Logan“ jer su ostala vozila pokvarena.
Takvi već psihički, a i fizički iznureni ljudi voze se od Knez sela do Niša („bunkera“) gde se nalaze aparati za zračenje jednim putničkim vozilom – „Loganom“ koji po saobraćajnim propisima sme da vozi 5 putnika, a koliko vozi samo oni znaju.
Svi mi normalni ljudi (da tako kažem jer ne znam drugačije) trudimo se da progovorimo i ukažemo na probleme u gradu ili državi nadajući se da će se neka uspavana savest probuditi i ispraviti nepravdu. Pa, eto ja se ubrojih u normalne i pisaću o onome što me lično dotiče.
Igrom slučaja ili nesrećnom sudbinom, kako god, evo već treći put sam vezana za bolnicu u Knez selu i iz ličnog iskustva govorim. Oni koji su nadležni neka odgovore ako govorim neistinu. Govorim ne iz zle namere, nego ako to nekoga dotiče, neka pomogne, ako ne…?
Bolnica u Knez Selu je stacionar za plućne bolesnike i one druge koji su silom prilika smešteni tu zbog terapije zračenja.
Već treći put obitavam i obilazim stacionar zbog mojih dragih koji su gore stacionirani radi lečenja.
I oni koji nisu to doživeli ni u svojoj bliskoj okolini i sami znaju koliko užasa sama dijagnoza nosi – KANCER. Mora se priznati da se sestre, doktori, vozači ljubazni. I oni vide u čemu je problem.
I sada zamislite te uplašene ljude i neki bez nade koliko je teško samo ležanje gore. Nagledaš se svega i svačega. Oko tebe umiru ljudi u mukama i krvi, a ti obamro od depresije koja je neizbežna ma koliko optimistična bila dijagnoza uvek se pitaš „zašto meni? zašto ja?“
Bolnica poseduje 3 putnička vozila i 2 ambulantna. Ambulantnim se voze nepokretni i ležeći bolesnici, a putničkim ostali.
Dva putnička su pokvarena. Ostao samo taj Logan. Prvo ko je pametan preselio iz bolnice u Knez Selu u Niš aparate za zračenje. Neke 2000-te godine bili su gore znam. Pacijenti nisu bili maltretirani putovanjem iz sobe na zračenje i nazad u sobu na odmor.
Jedan Logan vozi sve žene sa ginekologije na zračenje u „bunker“ u Nišu. Zamislite to – 12 kilometra se truckaju kao „sardine“ bolesne žene, većina ima bolove i krvarenja, mučnine od hemio terapije, a oni ih nabiju po 6 u vozilo bez klime po onim Matejevačkim krivinama. I mi zdravi bi povratili.
Pokupe turu odozgo u 11h odvezu na zračenje, vrate se po drugu i tako nekoliko puta. Bolesne žene i zračene za povratak čekaju i po 4 sata nekad. Najgore što ne smeju da se pomere jer ne znaju kada će doći po njih. Zato čekaju napolju da ih vide i da ih ne „zaborave“.
Na minus 20 i na plus 40. Strašno je što su to teške i smrtonosne bolesti, a oni ih muče vožnjom i višesatnim čekanjem.
Popravite ta dva vozila, znam da imate para.
Bio sam dva puta u KC Nis, jednom sa ocem a jednom sa suprugom. Aroganciju, maltretiranje i primitivizam kojem smo tamo bili izlozeni doveo nas je do odluke da nikad tamo vise ne odemo ni po cenu zivota. U stvari tamo se lakse gubi zivot u poredjenju ako ne primite terapiju. Cak i da mi KC Nis ponudi da mi besplatno leci ovce ne bih pruhvatio jer bi jadne zivotinje bile izlozene nehumanim uslovima.