Objavljeno: četvrtak, 30. januar 2014.

Zalud te bude

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dalibor Popović Pop

Branko miljkovic Ko je ubio Branka Miljkovića?

Na osamdesetu godišnjicu od njegovog rođenja i dalje zjapi praznina namenjena istini. Odgovora nema. Da li ga je ubio sam Branko da potvrdi epitaf  i pevajući umre ili njegov policijski dosije iz Zagreba dokument broj 13238-86 i KPI 110/61 ipak krije neka poznata imena?!

Dragi Branko, zapisujem par reči o tvom umiranju nakon tvog upokojenja.

Prolazio sam niz ulicu Ljube Didića, tamo gde su tvoji roditelji pred selidbu za Beograd prodali kuću. Novi vlasnici ne prihvataju da se tu postavi ikakvo obeležje. Vele, imaju zakonom na to pravo. Mogu to i da razumem, ali nakon obilaska tvoje kuće u Gadžinom Hanu i priče tvojih rođaka da nadležne vlasti neće da im postave ni uličnu rasvetu, o većem obeležju da ne govorim, dođe mi da nekog išamaram. Tol’ko, šta više.

E, moj Branko, zato je “streljački vod” juče pošao zorom rano na tvoj grob da te još jednom ubije, a tvoj rodni grad organizovao večernju daću za sve te “krvnike”. Poseta ministarstva prolazeće vlade i vunovlačarsko samo prigodna farsa širokom auditorijumu novooformljenog odbora za proslavu osamdesetogodišnjice tvog rođenja.

Tvojim rečima to bi zvučalo – malo dublje i malo visočije sve je beskorisno!

Životariš van jubileja kao neki tamo “Branko” slučajno u imenima biblioteka, škola, nagrade i gde kojeg “naučnog” rada ili izložbe, ali ona tvoja živa misao još življe žive vatre gasne. Zapalio si veliki oganj i rasplamsao buktinju koja danas samo tinja.

“Vreme prošlo je vreme stvarnije. Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u zemlju. Treba sve ponovo i drugačije reći. Život još nije završen iako je prošao.”

Kroz mrak, kao prokletstvo, odzvanja tvoja prejaka reč, pa bar danas poeziju odreda svi pišu. Tvoj nesputani zanos provetravanja reči svakodnevno skrnavi horda mediokriteta.

Video sam u tvojoj avliji, gore pod grebenom Suve Planine, onaj stari dud i dve topole kako rastu iz istog korena. Pred očima mi slika: dva pijanca za istim stolom u kafani sede, piju i ćute. Šta da ti govorim više?

“Ceo jedan narod izmišlja reči za pesmu koju će se usuditi da napiše jedan čovek posle sto godina.”

Škripim bluz okovane slobode.

Ko li te ubi dragi Branko, da te i dan danas ubija kom je kako ćef?!

Vaš komentar: