Objavljeno: utorak, 31. decembar 2013.

ZORANE, ČOVEČE, ŠTA TI JE?!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap] rađanin: Dejan Petković

dejan petkovicNedeljko, čoveče, šta ti je?!?!” Ukopavam se kod ovog usklika u novom komadu Biljane Srbljanović. Drama pretresa lomne trenutke u životu poznatog vidovdanskog atentatora iz 1914. Repliku ispaljuje baš ta istorijska figura, koja je oduvek bila više lik negoli karakter. Taj lik zvao se čudno, kao princ i kao anđeo, što bi na tu temu rekao Crnjanski. I sada, sa debelom distancom, još uvek bulazne koješta: nacionalist(a), terorist(a), Jugosloven, zaverenik, član nečega. Produžetak nekakve ruke. Crne. A u stvari – sve to i ništa od svega. Sporo se vreme vuče i ničeg novog nema… – teskoban tamnički stih izgreban njegovom zatvorskom kašikom. Dok je još imao. Gavrilo Princip umoren je prerano spored mogućnosti da jednom postane možda i ozbiljan pesnik. Zašto? Samo zato jer je ubio jednog monarha. I njegovu doteranu suprugu sa umišljenom trudnoćom. I još jednog promašenog generala koga je nažalost promašio. I sve je to uradio jer je nešto hteo da kaže, a nije znao kako ili nije imao kome. Njega i njegove valjda niko nije želeo da sluša. Nisu ih uzimali za ozbiljno. Posle se sve opako uozbiljilo i prelilo preko raznih granica. „Mali mi je ovaj grob“ dobro pristaje komadu kao naslov, a glavnom liku sasvim ide uz buntovnički profil. „Mi treba ili da umremo u životu ili da živimo u smrti”, nedvosmisleno zaključuje Biljanin Gavra.

Posle ucelo jednog veka kao da se odnekud pomalja slična storija. Zamalo pa repriza. I to u jednom gradu bezizglednom po svemu i neherojskom do kraja. U stvari i nije Grad nego Nešto. Zli jezici bi rekli – Ništa. I opet su akteri jedan pesnik i jedan monarh. Pesnik kao ruka i monarh kao torzo. Sa malom i nebitnom zadrškom što nije pesnik nego prozni pisac. A onaj drugi isto tako nije monarh nego valjda Prvi čovek Nečega. Krenuo putem od iscelitelja do monarha, al` se zaglavio negde na polovini. Da ima (ušiljene) brkove ličio bi (možda) izdaleka na Franju. Ovako ne. Drži se impresivno, troši briljantin, voli da pozira i da se blicka, ali nekako ne dobacuje do pravog monarha. Da skratim: pisac je zapretio principovštinom. Monarh se namah prepao i pomislio da je kraj. A znam čoveka pisca. I dobar je i loš, ali nikad nije naudio nikome. To zna i monarh ali žmuri. Monarha ne poznajem ali mislim da ga razumem. Veruje da je važan i da ima dobre ideje. I zato bi tako nešto bilo baš bezveze iz njegovog ugla. I to baš u ovom trenutku. Zato i kažem da ga razumem. On sigurno ne bi stavio potpis na one Gavrine reči od malopre. Život je da se živi zato i treba da traje. Čak i ako ne razume život monarh itekako ima prava da ga voli – ko i mi ostali smrtnici uostalom. I tu je mozganju kraj.

Ima tu jedan zavodljiv detaljčić: verbalni atentator i uspaničena žrtva zovu se isto. Zoran. Uz Dragan, Zoki je najfrekventniji termin sprskog onomastikona. Ljudi veruju u svoja imena. Zapravo, svako veruje u ono što hoće. Monarh da će biti ubijen prosviravanjem lente, a pisac da je dovoljno otrova na jeziku ubitačnije od pancirnog zrna. Iznenada, u Biljinom komadu, dok njeni heroji koji to nisu leže i iščekuju bilo šta, Neđo Čabrinović se pita: „Kad bih ja sad otišao na Latinsku ćupriju i pljunuo u reku, misliš da bih ribe podavio ovim mojim otrovom?“ Ništa se nije promenilo u vremenu, što bi rekao Gavra u onoj pesmi. Svako veruje u ono što hoće.

Za sve to vreme mirno protiče Ništava. Ona s ovom pričom nema nikave veze, jer ni pre ni posle neodigranog atentata u nju niko skočio nije. Nije za skakanje. Bombe da i ne pominjem.

Zato će moja mala intervencija nad Biljinim tekstom biti sasvim opravdana i logična. Obojici dakle upućujem zajednički uzvik – “Zorane, čoveče, šta ti je?!?!”.

Neka se oni dogovore na kog sam mislio.

I još nešto. Monarsima ne treba pretiti smrću.

Treba im zapretiti životom.

Vaš komentar:


Nišville 2017