[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
Ne želim da znam, ali želim da znam.
Zato reci mi to, i nemoj mi to reći. Hej!
Karpe Diem
Već nekoliko večeri za redom šetam po užem centru grada. Obično iz kuće izađem posle Dnevnika i siđem kolima do grada. Parkiram se, pustim poruku da mi ne zalepe kaznu, a onda krenem.
Nemam određenu maršrutu, prosto, prepustim se trenutnim željama. Intuicija? Nije nego. Jednostavno krenem. Mogao bih da dodam na svojoj misterioznosti, pa da kažem: upravljam se po vetru; ili idem tamo gde nanjušim interesantne stvari.
Mogao bih, ali neću. Uostalom, nemam kaubojski šešir, zalepljenu cigaretu na usnama i zajeban pogled. Dobro, možda samo kaubojski šešir nemam.
Gde god da krenem, prljave fasade se obruše na mene, pa uvlačim glavu u ramena, pomnije nego obično. Krajičkom oka posmatram užurbane ljude koji nakon napornog posla odlaze kući. Uglavnom je pusto. Radni je dan. Umor, topli dom i te stvari.
Ispred jednog malog hotela u centru grada, pažnju mi privlači grupa sredovečnih crnomanjastih galamdžija. Njih oko desetak. Nerazumljivim mi se čini ta amorfna bujica glasova. Ne mogu da zadovoljim svoju znatiželju, pa prilazim nepristojno blizu. Odjednom mi je od životne važnosti da saznam koji jezik je u pitanju. Koncentrišem se na razgovor brkajlije u ranim četrdesetim i prosedog gospodina u odelu sa maramicom u gornjem džepu sakoa. Dok drži svoj prebačeni kaput preko ruke, upinje se da objasni svom sagovorniku nešto, čini mi se, veoma bitno. Rekao bih da su to Italijani. Da. Nema sumnje.
Potvrdu dobijam u liku mog druga, profesora italijanskog jezika, koji se pomalja iz mase i pokazuje da me je primetio. Maše i pokazuje mi obližnji kafić. Kasnije, kaže. Da ga sačekam.
Dobro. Pivo će mi svakako prijati. Klimam ka njemu značajno.
Razgovor prija.
Niš postaje turistički centar. Ili je to već postao, bez mog znanja. Nije u pitanju Tvrđava, ni Ćele kula, a bogami ni nova pametna politika promocije našeg celokupnog istorijskog nasleđa. Ne. Nikada ne biste pogodili.
U pitanju je zubarski turizam. Naravno, sa dodatnim sadržajima; ta takozvana vanpansionska usluga.
Dakle, ljudi iz Ankone i okoline (ranije iz Raguze) dolaze autobusima u Niš, kako bi sređivali zube. Popravke, vađenje zuba, veštački zubi i slične stvari su u programu ovog turističkog obilaska. Koga je briga za naše junačko poreklo. Imaju i oni jako burnu istoriju, tako da smo tu na istom.
Ankona je inače upravno središte i najveći grad pokrajine Marke, pa otud njihov naziv: Markeđani. Ankona je jedna od najvažnijih luka na Jadranu. Poreklo naziva grada Jakin (staro ime za Ankonu) je grški izraz za lakat – zbog uzvišenja iznad luke u obliku lakta. U vreme pape Klementa II, Markeđani su bili poznati kao najrevnosniji skupljači poreza za papu. Postoji poznata izreka za njih: Bolje da ti crkne krava, nego da ti Markeđano dođe pred vrata. Bar smo po nečemu slični, mada mi je malo muka od tih crknutih krava u izrekama.
Dakle, Markeđani se nakon obilaska Niša, a prilikom povratka, napadno keze jedan drugom u autobusu, pokazujući svoje blistave osehe. Svi su srećni. Čista turistička euforija.
Zubarske usluge su ovde jeftinije i do četiri puta, tako da je to dovoljan mamac za dolazak ovde. Neko se, opet, lepo setio da uobliči ovo usrećivanje ljudi medicinskim uslugama, i da organizacijom putovanja i boravka ovde – zaradi.
Taj preduzetnički duh naših ljudi je neprevaziđen.
Aranžman traje pet dana i obuhvata boravak i put.
Zubarske usluge se individualno dogovaraju. Kao i sve ostalo. Verovatno je pet dana dovoljan period za svaku vrstu traženih intervencija.
Šta se uopšte može učiniti za pet dana?
Upoznati grad i istorijske znamenitosti
Uzeti otisak vilice
Izvaditi sve zube
Popraviti sve zube
Dani. Pet dugih dana.
Nije značajno povećana poseta istorijskim spomenicima, a vlasnici trgovinskih radnji nisu primetili povećan promet. Biće da su Markeđani neki štedljivi ljudi. Ne razbacuju se, a reklo bi se da su veoma usmereni ka postizanju cilja.
A noć? Šta rade noću? Mom drugu je njegov dobar drug rekao, da je čuo od svog poznanika koji ima strica u određenim opštinskim službama, da je stric, koji inače radi kao portir, čuo dvojicu kako razgovaraju o nekome ko ima dosta para. A čime se taj neko bavi?
Ništa specijalno. Upoznaje Markeđane sa nekim devojkama kako bi im bolovi u vilicama uminuli. Maliciozni bi rekli kako sada ispada da i nisu mnogo štedljivi kao što se čini. Očigledno da je u pitanju samo primamljivost ponude. Ili samo nostalgija za ženama. Biće da je to. A sigurno će i svoje mame obavestiti o tome kako je Niš zaista lep grad. Neobičan spoj bola i lepote. Na zubarskoj raskrsnici puteva.
Treba ga svakako posetiti.
Čim vas zaboli zub. Nikako pre toga.