Građanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija
U ekskluzivnom intervjuu za Građanin, Azem Vlasi govori o aktuelnoj situaciji u srpsko-albanskim odnosima, o istorijskoj šansi za pomirenje za koju i na jednoj i drugoj strani po njegovoj proceni trenutno nema državnika istorijskog formata, o tome kako i dalje smatra da bi kao ambasador u Beogradu imao izuzetan diplomatski učinak, pa sve do stavova i ocena koji se mnogim Srbima svakako neće dopasti. Vlasi kaže da veruje da većina ljudi u Srbiji smatra da je pitanje Kosova „gotova stvar“ i da se treba okrenuti „dobrosusedskoj saradnji“, umesto daljeg „čačkanja po starim ranama“. Beograd mora prestati da Srbima na Kosovu dodeljuje ulogu svoje „pete kolone“, kaže još sagovornik „Građanina“.
Kako bi ste sa advokatskom preciznošću i nesumljivo velikim političkim iskustvom ocenili sadašnje stanje odnosa između Beograda i Prištine?
– Nakon skoro jednovekovnog trajanja narušenih i problematičnih albansko-srpskih odnosa, našli smo se pred istorijskom šansom da krenemo putem pomirenja i normalizacije. Nažalost, ni na jednoj strani nemamo državnike istorijskog formata koji bi napravili istorijski zaokret. Pogotovo na srpskoj strani. Jer, ipak za tako dugo trajanje loših odnosa, posebno ambis koji je stvoren u novijoj istoriji, u vreme Miloševićevog režima, presudna odgovornost je na srpskoj strani. A upravo posledice toga režima još uvek teško opterećuju nače odnose. Nikada do sada nismo imali bolju priliku za veliki pozitivan zaokret, ali se bojim da ga nema ko napraviti. Nas Albance treba razumeti što više sledimo agendu zapadnih zemalja u odnosima sa Srbijom jer su nam one presudno pomogle da se ipak nađemo u novoj istorijskoj situaciji. Ipak, do normalizacije albansko-srpskih odnosa doći će, ali puževim koracima, umesto velikim skokom.
Ko i kako koči, a ko stvarno doprinosi relaksiranju srpsko-albanskih odnosa? Ko više poštuje ono što je do sada razgovarano i dogovarano u Briselu?
-Zbog teškog nasleđa, ono što je dogovoreno u Briselu je malo i skoro beznačajno. Ne želim biti jednostran, ali zbog sporog napretka, ipak, glavna krivica leži na srpskoj strani. Politički lideri Srbije, hteli bi normalizaciju, ali čvrsto se držeći stare politike prema Kosovu koja je i dovela do velikog sukoba pre četvrt stoleća. što bi se srpskim žargonom reklo, hoce „em jare, em pare“. Ili, doziranje „na kapaljku“. Arhaična, davno prevaziđena politika prema Kosovu, uprkos radikalnim promenama koje su se desile od 1999.godine naovamo, ne vodi normalizaciji. To ne korespondira ni sa težnjama Srbije ka evropskim integracijama. A štete od ostajanja na starim pozicijama po piatnju Kosova ima sama Srbija, Srbi na Kosovu, pa i Kosovo. Mi stvarno želimo normalizaciju odnosa sa Srbijom. Problem na kosovskoj, odnosno albanskoj strani je u tome što mi uporno pratimo evropsku (Briselsku) agendu za dijalog. Mislim da je potreban i direktan dijalog izmedju odgovornih ljudi iz Srbije i Kosova po nekim pitanjima. Ali, do većeg napretka ipak je potrebna asistencija EU.
Kakva je pozicija Srba u najnovijoj strukturi vlasti na Kosovu i kakva je sudbina Zajednice srpskih opština? Ovde se govori da na Kosovu postoje Tačijevi i Vučićevi Srbi?
-Budimo realni. Na Kosovu živi oko 100 hiljada Srba, ili 5% u ukupnom stanovništvu. Kosovo je neatraktivno za život Srba ovde. Beže i Albanci zbog siromaštva. Ne mogu se privoleti Srbi da ovde žive samo zbog manastira, zbog verskih svetinja, zbog kosovskog mita i „kolevke“… Oni kao i drugi, hoće normalan zivot i mogućnost da rade, da žive od svoga rada. To im terba obezbediti. Srbi imaju svoje pretstavnike u institucijama vlasti Kosova,koji su dovoljno svesni i sposobni da se angažuju za prava i bolji život svoje zajednice. Zato, nije dobro da se sa njima manipuliše i daje im se u zadatak da „čuvaju“ Srbiju na Kosovu. Ako Beograd njih tretira kao „petu kolonu“ u kosovskim institucijama i poručuje im da su tu da čuvaju interese Srbije, a ne da se bore za svoje interese, za bolji život, onda im se šalje loša poruka. To odmah stvara odbojnost kod Albanaca, a Srbe, pa i njihove pretstavnike u institucijama gura u izolaciju. Bez saradnje sa Albancima, na Kosovu Srbi ništa ne mogu ostvariti. Iz Beograda se potstiču lažne nade u veliki značaj te Zajednice opština sa srpskom većinom. Kao da će to biti glavna vlast za Srbe. To je potsticaj da se Srbi ne integriču u kosovsko drustvo. U svakoj zemlji, svaka nacionalna manjina osuđena je da trpi ako nije integrisana u sistem te zemlje. Integracija svakako ne treba da znači gubljenje identiteta ili asimilacija. Neka Srbi čuvaju svoj nacionalni identitet i kulturu, neka ih Srbija pomaže, ali ih ne treba odvraćati od integracije u kosovsko dručtvo
Hoće li, kako se inače u poslednje vreme „šuška“ u medijima, priznavanje nezavisnosti Kosova biti uslov svih uslova Srbiji na putu ka članstvu u EU?
-I formalno priznanje Kosova kao nezavisne i suverene države od strane Srbije, neminovno će doći. U kojoj fazi pre praga u članstvo EU, drugo je pitanje, ali svakako će to biti nepremostiv uslov za članstvo. To je logično. Jer, u EU ne može ući niti jedna država, pa dakle ni Srbija, ako ima otvorenih graničnih, teritorijalnih i ustavno-statusnih sporenja sa nekom drugom, posebno susednom državom. Oni koji su sada na vlasti ne bi hteli da to urade u njihvom mandatu. Da ne bi na njih pala „kosovska kletva“. To nisu ljudi državničkog formata i vizija. A pravi podvig i upravo za interes Srbije bilo bi da to urade sada. Nešto sto se mora desiti, nekada je bolje da se desi ranije nego kasnije. Takođe, Srbija ce iz svog Ustava morati da izbaci Kosovo. U protivnom, ne samo nama Albancima već svakome u medjunarodnoj zajednici biće jasno da Srbija ima neskrivene teritorijalne pretenzije prema Kosovu. Najveća zabluda koja može pratititi srpsku politiku je ta da Kosovo može opet biti u sastavu Srbije.
Koliko i kako odnosi između Beograda i Tirane utiču i na odnose Beograda i Prištine?
-Utiču na posredan način. Prirodno je da Tirana prati, ali i želi proces normalizacije odnosa izmedju Kosova i Srbije. Tirana podrzava dijalog izmedju Kosova i Srbije i želi da vidi napredak. Ali, isto tako Tirana ne moze sasvim da se oglusi na to kakvi se procesi odvijaju izmedju Kosova i Srbije. Korektno je sto se prema Kosovu ne ponasa paternalistički. Ako na Kosovu zivi 90% Albanaca, te zbog istorijskih razloga, Albanija ima vise razloga da se prema nama ponasa, zaštitnicki, paternalisticki, negoli Srbija prema 5% Srba na Kosovu. Ali nama ne treba nikakav paternalizam, i to u Tirani dobro znaju i postuju.
Da li je projekat Velike Albanije samo srpska frustracija i fikcija?
-U Srbiji tinja griža savesti zbog ponašanja u proslosti prema Albancima. Mislim, pre svega prema Kosovu i ovdašnjim Albancima. Sada, kada je došlo do velikog zaokreta po pitanju Kosova, odredjeni krugovi, pre svega ljudi na vlasti u Srbiji, potajno strahuju da se ta prošlost može da vrati kao bumerang. Znam da u Srbiji ima ljudi frustriranih od pomisli na reč „Velika Albanija“. Ali , prvi puta sam i od Premijera Vučića ovih dana čuo da je to „noćna mora svakog Srbina“. Ako je tako, Vučić ima veliku šansu da Srbe oslobodi te more. A to bi se postiglo priznavanjem Kosova od strane Srbije. U tom slučaju, i granica izmedju Kosova i Srbije postaje medjunarodno priznata granica. A po medjunarodnom pravu, medjunarodno priznate granice moraju se poštovati kao i svi drugi standardi medjunarodnog prava. Dokle god Srbija drži otvorenim pretenzije prema Kosovu, dotle se i težnja odredjenih albanskih krugova za „Etničku Albaniju“ neće ugasiti. Dakle, za „Etničku Albaniju“. A da li je ona „Velika“ ili „Mala“, to je pridevska a ne imenična odrednica.
Srpski predsednik Nikolić najavljuje svoju platformu o Kosovu. Da li bi Nikolić mogao da ponudi išta novo što bi bilo prihvatljivo i za Srbe i Albance?
-Nikome ovde, a ni u medjunarodnoj zajednici nije jasno kako može neko u Srbiji da nudi platformu za rešenje nečega sto uopšte nije u njenoj nadležnosti. I što je već rešeno. Pitanje Kosova je rešeno. Poslednji koji je nameravao pitanje Kosova rešiti bez Albanaca i protiv njih bio je Milošević. On je za taj naum bio instrumentalizirao i vojnu silu bivše Jugoslavije 1989-90.godine. Sada, imitiranje Miloševića naprosto izgleda smešno. Sa Kosovom kao nezavisnom državom Srbija treba da normalizira odnose, a ne da „rešava“ pitanje Kosova. Ne mogu da se načudim, zašto ljudi na vlasti u Srbiji ne slede većinsko javno mnjenje u Srbiji. A većina naroda u Srbiji shvatila je da je pitanje Kosova završeno. I pokojni Dobrica Ćosic, koji je inače toliko zle krvi ubrizgao u ovo bolno pitanje, pred kraj života je poručio Srbima da se više ne zanose pitanjem Kosova. Ono je dakle završeno.
Da li ste i dalje u takvom raspoloženju da ne biste odbili mesto kosovskog ambasadora u Beogradu? Šta biste prvo uradili u toj ulozi?
-Mislim da bi sa tog mesta mnogo doprineo normalizaciji odnosa izmedju dve države. Srpskim političarima bi svojim drugarskim savetima puno pomogao da odboluju pitanje Kosova i da krenu napred. Da okrenu poglavlje prijateljstva sa Albancima, a ne da čačkaju po starim ranama. Normalni i prijateljski odnosi izmedju Albanaca i Srba, izmedju Kosova i Srbije, te Albanije i Srbije ,veoma su značajni za trajnu stabilnost u celoj regiji.
Kako gledate na predsedavanje Srbije OEBS-om i kakva je to „šansa“ za Beograd?
-Srbiji se ukazala dobra šansa da se pokaže kao faktor mira i stabilnosti u regiji. Ali ako i tu funkciju zloupotrebi da agituje protiv Kosova, samo će pokazati da je po najosetljivijem pitnju u regiji ostala ona ista, stara. I time će sebi više naškoditi negoli koristiti u toj ulozi. Dačić reče da je najteže pitanje za OEBS problem Ukrajine. A Srbija je po tom pitanju u procepu izmedju Rusije i EU. Nejasno je kako će se onda „nositi sa tim pitanjem“ u ulozi predsedavajućeg ove važne evropske oragnizacije.
Srbi i Albanci imaju nešto što im je ipak zajedničko, a to je ekonomska nerazvijenost i siromaštvo i može li to biti motiv za više saradnje i zajedničkih projekata sa kojima bi se moglo konkurisati kod fondova EU?
-Svakako da je privredna saradnja važna i uzajamno korisna. Ali, zajednistvo u siromastvu i nije neka uteha. Srbi i Albanci imaju i veće zajednicke interese. To je da žive u miru i saradnji, bez uzajamnog straha i zaziranja jedni od drugih.
Vaš komentar posete Aleksandra Vučića Kosovu i Hašima Tačija Crnoj Gori?
-Dobro je da funkcioneri Srbije dodju na Kosovo. Dobro je da Srbija pomaže i podržava kosovske Srbe da žive bolje. Ali, kada se na Kosovo dodje sa starom retorikom i ikonografijom, onda to iritira Albance i produbljuje jaz i nepoverenje ovdašnjih Srba sa nama. Nije dobro da se kosovskim Srbima samo daju obećanja kako ih Srbija neće zaboraviti i kako će ih braniti. To „braniti“ kao da podrazumeva da su oni u sukobu sa Albancima, pa ih treba braniti od nas. Nismo mi u sukobu sa Srbima. To su naši sugradjani sa kojima vekovima živimo zajedno. Mi radimo na zaceljenju rana i ožiljaka koje je ovde izmedju nas ostavila Miloševićeva politika. Funkcioneri Srbije kosovskim Srbima treba da poručuju i savetuju da sa svojim sunarodnicima Albancima žive u miru i saradnji, da Albance pozovu da se jednako brinu i budu pažljivi prema Srbima kao ravnopravnim gradjanima Kosova. Bez toga, te posete, kao i ova Vušićeva doživljavaju se kao provokacija. Dosta je toga bilo. Nama je potreban suživot u miru, saradnji i medjusobnom razumevanju. Ne kažem da živimo u ljubavi i bratstvu jer bi to bilo još uvek nerealno….A što se Tačijeve posete Crnoj Gori tiče, to je logičan nastavak politike dobrosusedskih odnosa sa susednim državama. Mi sa Crnom Gorom nemamo nijedno otvoreno pitanje koje bi opterećivalo naše odnose.
Sa kim biste od srpskih lidera i zašto najradije popili kafu, a sa kim ne biste nikako?
-Popio bih kafu i razgovarao sa svakim ko je spreman razgovarati o našim odnosima hladne glave, razumevajući novu realnost, bez stare retorike kakve sam se ja zasitio u Milosevićevo vreme