[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Ivan Jovanović
– Napokon se organizuje nešto u ovom gradu i ovako ga upropaste. – reče devojka crvene kose.
– Šta kažeš? – siknu uniformisani Todorović koji je držao uši načuljene ka nama, uz grimasu iznenađenja.
– Pa ne, kažem napokon da se ovako nešto dešava u gradu, i da ga ovako upropaste. – odgovori crvenokosa.
– Mnogo si ti pametna. Daj ličnu kartu. – nastavi Todorović.
– Ma ne kažem ja ništa vama lično, nego mislim da je baš šteta što je ovakva svirka upropašćena. Kako to baš večeras. Ništa se ne dešava u ovom gradu i kad se desi, onda ovo… – reče, smireno vadeći ličnu kartu iz novčanika.
– E pa sad pošto si mnogo pametna, sad ćeš ti da provedeš sat vremena napolje“ – nastavi uniforma u istom maniru, mada mu se na licu videlo da ne zna zašto to radi, ali da je ubeđen da tako treba.
Svi zaprepašćeni.
„Da li si ranije privođena?“ – upita spustivši malo ton. „Ne, nisam.“ Unifrormisani Todorović je prevrtao još malo ličnu kartu u šaci, a onda je dade devojci, i kroz odsečan izdisaj kroz nos se okrenu i vrati u čopor koji je čekao na metar od nas.
Verovatno je blokčić zaboravio kući. Ili sam ja samo možda neupućen – možda je podela rada takva da jedni privode, a drugi zapisuju.
Ipak se radi o nekoj državnoj službi – mora se naći uhlebljenje za sve rođake i stranačke drugove.
I tako je to trajalo, pola sata, četrdeset minuta, možda i duže…
Niko ne bi bio TOLIKO rezigniran, da je bilo iole razloga za tako nečim, i da je tajming bio malo odmereniji. Ne, dok je ljude još uvek držao vajb šarenih očiju, uletelo je njih dvadesetak. Pola njih su nosili uniforme koje više priliče „Pustinjskoj oluji“ nego gradskoj sredini u Srbiji, sa plavim beretkama, koje je neko verovatno maznuo od Unproforaca, pa ih onda uvaljao državnim organima na nekom sumnjivom tenderu.
Druga polovina je izgledala kao raspojasani poštari. Bez kapa, plavi kaputi sa zastavom na levom ramenu i prezimenom na desnoj strani grudi. Interesantan detalj je da ni jedni ni drugi nisu nosili, ili im se bar nisu videle značke, tako da ne bih rekao da se radilo o policajcima.
Pade mi na pamet rečenica vođe desperadosa iz starog vesterna: „Badges, we don’t need stinking badges“. Koliko ja znam, policajac je dužan da se pre preduzimanja službenih radnji i policijskih ovlašćenja, predstavi i legitimiše. A legitimiše se upravo značkom koju je uniformisani policajac dužan da nosi na levoj strani gornjeg dela uniforme ili službenom legitimacijom koju pokazuje na zahtev građanina.
Odmah na početku racije, jednog iz publike su trojica uniformisanih, uz nepotrebnu količinu fizičke sile, za primer izvukli uz povike: „Sa’ ćeš ti u maricu!“ Zašto? Zato što je pevao nakon što su ušli. A zašto je pevao? Pa valjda zato što je došao na koncert i što ga je još uvek držala atmosfera odlične svirke.
Tu oko mene su maltretirali i gradskog lika u zrelim godinama, i jednog kosijanera, a i šankera, valjda zato što nije sa dovoljno poleta i osmehom poslušao naredbu jednog od raspojasanih da prestane da služi piće. Naravno, cimali su i frontmena grupe. Pet, deset minuta su se ubeđivali s njim na bini, nakon čega se bend povukao.
Pitam se koje načelo policijske taktike, je zahtevalo da se prekine koncert i zašto.
Ako su želeli da imaju na okupu sve „subjekte“ koji će biti predmet policijske kontrole, mogli su to da urade i posle koncerta. Malo je verovatno da će neko od „subjekata“ napustiti klub dok je svirka u toku, ali čak i da se to desilo, mogli su da ih na izlazu legitimišu ako je to potrebno i još jednom pretresu.
Inače, na ulazu u klub, svakog su pretresla dva policajca – u crnim kombinezonima, ali sa značkama oko vrata. Štaviše, policajci bili su vrlo odmereni i profesionalni bar dok su mene pretresali. Verovatno su dvojica policajaca imali neki drugi zadatak od ovih neindentifikovanih koji su kasnije upali. Policajci je trebalo da spreče da neko unese neki predmet koji je pogodan za nanošenje povreda – što je sasvim u redu, a ovi neidentifikovani – zaista ne znam šta su oni mogli da postignu svojom pokaznom vežbom besmislene sile. Siktali su, tražili lične karte, raspojasani su zapisivali nešto u svojim blokčićima.
Onda se nakon dobrih pola sata pojavio Vođa. Vođa nije imao ni značku ni prezime na kaputu. Samo čin – uzdužna pruga i po jedan romb sa svake strane. Čin valjda garantuje potpunu anonimnost. Prodefilovao, pogledom pomilovao svoje verne vojnike, i napustio klub, nesumnjivo zadovoljan celom akcijom. Zadovoljan zato što će moći da precrta još jedno mesto u gradu koje je uspešno kontolisao u odlučnoj borbi protiv kriminala, kao i zbog toga što u klubu nije utvrđeno postojanje osnova sumnje o vršenju bilo kojih kriminalnih aktivnosti, što znači – da je kriminal u Nišu iskorenjen! Svaka čast!
Da se čitaoci ovog teksta ne bi osećali kao da ih je neko popišao, kao što sam se ja osećao preksinoć, moram da dodam i jednu svetlu tačku večeri.
Na koncertu je bio jedan dečak, ne stariji od devet godina, koji je prošle nedelje dobio tri petice na kontrolnim zadacima.
Kada ga je ćale pitao šta hoće da mu kupi kao nagradu – mali je rekao: „Hoću da me vodiš na Disciplinu.“
Možda ipak ima nade za ovaj grad.