Beograd je druga država – to se ovih dana pa i godina često čuje u niškim društvima, a pre neki dan je to potvrdio i Zavod za statistiku koji je naveo da je prosečna zarada na jugu Srbije manja je za oko 10.000 dinara u odnosu na prosečnu platu u Beogradu ili Vojvodini. Takvi podaci razljutiće svakog južnjaka, pogotovu što se nedavno pročuo oglas gde neki trafikant u Beogradu ne može da nađe radnika kome nudi 30.000 dinara mesečno. Neće ljudi da rade za te pare, a ovde oberučke za taj isti novac se prihvata bukvalno „bilo koji“ posao. Beograd je jedan predivni grad(uži i širi centar) i svakako da zaslužuju to, ali i mi moramo da jedemo.
Otac mi se rodio na Dušanovcu još pre Drugog svetskog rata, pričao mi o posleratnim mandanjima s drugarima po Košutnjaku i mnogo čemu još, ali tada su socijalne razlike bile minimalne, takoreći nikakve. Sada je to zaista drastično i zabrinjavajuće.
Za tu celokupnu pojavu smo i sami malo krivi. Ne tražimo više, ne busamo se u grudi. Ne pričam o političarima čiji je to pos’o. Pričam o narodu. O meni samom.
Ova statistika, takođe, pokazuje da je najdrastičnija razlika trenutno u primanjima zaposlenih u Medveđi, gde je prosek plate u martu bio 20.982 dinara i Surčinu, gde je zarada bila tri puta viša 66.303 dinara. A onda me porazio podatak (čija je tačnost diskutabilna) da je prosečna plata u Nišu u martu je iznosila 36.566 dinara, a da je prosečna plata u mojoj opštini u Nišu, Crveni krst 47.323 dinara!? Nigde ne piše da je to zbog Duvanske industrije Niš. Ali, najbogatija. Dakle statistika je neumoljiva da pronađe parametre koji pokazuju sve, samo ne istiniti prikaz socijalne situacije.
A, onda danas se pojavljuje tekst u medijima, u kome se kaže da jug Srbije propada demografski. Au! To kao nismo znali, a sad smo „prosvetljeni“. Sad ćemo kao da radimo na tome da dajemo kredite poljoprivrednicima da proširuju proivodnje na jugu, da im ne daj bože, država da dvogodišnje „pomilovanje“ na poreze. Pamtim kada sam išao u četrdesetak sela početkom 2000. godine. Kakvog sam se jada tada nagledao, a posebno kod starih iznemoglih baka i deka. Normalno da omladina neće da sedi skrštenih ruku u selima, a na nacionalnim medijima posla ima koliko hoće.
Ne može. Ovako više ne ide. Da mi statistika i novinski članci kažu da bi nešto trebalo uraditi po principu „use i u svoje kljuse“. Neće. Mora nešto da se menja.