Porodicu Dragomira Jovanovića, bivšeg radnika Elektronske industrije pogodila je najveća tragedija. Izgubio je dete, a danas, kako kaže, živi na rubu egzistencije. Nekad je bio deo srednje klase koja je takoreći u izumiranju u Nišu. Ako nije izumrla.
Ovaj Nišlija nekada je radio u Elektronskoj industriji, u razvojnom odeljenju. Danas očekuje isplatu zaostalih zarada koje mu se duguju. Dođe ponekada na skup bivših radnika koji se održava ispred Gradske kuće da sa prijateljima malo popriča i „olakša dušu“.
Nismo imali struju duže vremena pa sam nekako izmirio dug te je uključena. Za vodu sam pravio neki sporazum o otplati dugova. Nisam mogao da ga ispratim skroz pa me tužili sudu. Sada jedva preživljavamo. Dve trećine ženine penzije skidaju izvršitelji tako da tu ispada neka crkavica. Jedva imamo za hranu, a odeći i obući ne mogu ni da razmišljam – priča Dragomir.
On ne vidi sudbinu kao lepu jer se snalazi na sve načine da sa ženom ima mirnu starost.
Živim kako država kaže, a ona je prema meni i prema mnogima nepravedna. Sada se vodim na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i niko neće da me zaposli jer su glavni „problem“ godine – priča ovaj unerećeni čovek.
On juri za poslom, kako bi „namakao“ još koju godinu staža, ali kaže da to ide teško.
To je problem jer ja za malo nemam uslov za penziju. Kada bi bilo kakvo primanje došlo, mogli bi malo da odahnemo i da ne razmišljamo makar o osnovnim potrebama za život – priča Jovanović.
K.S.