Published On: ponedeljak, 9. marta 2015.

Da razjasnimo: Izložba jeste Živkovićeva, ali energija i borba je bila niška

Marko Smiljković, urednik Gradjanina

Marko Smiljković, urednik Gradjanina

Protesti u Nišu, devedesetih prošlog veka, nisu delo jednog čoveka, već velikog broja Nišlija. Ta borba za uspešan Niš, nema ime, stranku ili poslanika. Ona traje od tada do danas. I trajaće.

Gradjanin je u proteklih nekoliko dana dobio tri-četiri podugačke kolumne koje se osvrću na izložbu Nove stranke pod nazivom „Niš protesti 1996 – 2000“ od kojih neće biti objavljena ni jedna. Ne zato što nisu pismena ili što se u njima pominju uvrede, naprotiv! Pisma su jaka, čvrsta, potkovana argumentima, ali poistovećuju Živkovića i proteste naroda. Ona imaju jednu zajedničku notu koja se može smestiti u rečenici „šetali ste, lupali u šerpe (mada i tada mnogi nisu bili za to), izdali su vas, sada se polagano kajite“. Da razjasnimo: Izložba koju je trebalo organizovati i koja je po posećenosti opravdala svoje postojanje jeste realizovala Nova stranka, bivšeg gradonačelnika Niša, Zorana Živkovića, ali same događaje je na leđima iznelo nekoliko desetina hiljada Nišlija koji tada 1996. godine nisu šetali zbog Živkovića, Draškovića ili Đinjđića, nego zbog sebe, Niša i svoje dece.

protest96moja

U kolumnama se takođe likuje nad ljudima koji su tada hteli da promene vlast, ali ne zbog ličnog bogaćenja, nego zbog normalnog života, a i kao da se pisci slažu s tim da je trebalo dopustiti krađu!? Svakako da taj bunt naroda ne bi tako prošao da nije bilo Živkovićeve energije i ambicije drugih čelnika Koalicije „Zajedno“. Krivica jedino ostaje što nisu procesuirani oni koji su se drznuli da prepravljaju biračke spiskove, a za to jeste bila kriva nova vlast jer kada su se dočepali ličnih vozača i državnog posla, zaboravili su da se bore za okončanje narodne volje. Zato se prekrajanje glasova u sudskim spisima nigde ne spominje.

To što su s balkona Mekdonaldsa malo kasnije neki ulegli u udobne fotelje gradske vlasti i izneverili možda i prevelika očekivanja šetača, to je druga priča. Jedno je sigurno. Takva energija u narodu se dugo ne može ponoviti. Možda se zbila (energija) za vreme srpskih ustanaka, Niškog komiteta, Timočke bune, pa sredinom i krajem devedesetih prošloga veka. Razgovor sa ljudima koji su tada šetali kaže da niko od njih čak i ne pamti mnoge stvari, ali se sećaju da su Nišlije u tom smutnom vremenu prve ustale u Srbiji protiv nepravde. Znaju da su se smrzli, ali da im nikada toplije nije bilo.

To što se Živković prvi popeo na jedan trošan kombi da jednom broju Nišlija kaže da krenu u šetnju da ne bi razbili Skupštinu grada Niša, to se pripisuje njegovoj ambiciji i hrabrosti, a kasnija šetnja je bila „vrisak“ slobode Nišlija. Kasnije, on time nije mogao da rukovodi. Mnogi od šetača su sada osiromašili jer poruke s balkona su ubrzo zaboravljene. Istina, te poruke nije mogao sam da sprovede ni Živković, ni neki drugi pojedinac. Tada, a i sada je bilo potrebno menjati sistem, a ne ući, uleteti u njega i koristiti njegove pogodnosti. Ulazak u sistem, obrisao je gumicom sva balkonska obećanja.

Na našoj Facebook stranici se takođe pojavilo u porukama(od kojih su mnoge vidljivo botovske i nepristojne) poistovećivanje naroda i Živkovića što je pogrešan ugao gledanja. Zato je pogrešno malo što se u pismima-kolumnama, ali i komentarima navode napadi na Živkovića, ali i ironija prema „šetačkim“ izneverenim obećanjima jer je tadašnja energija Nišlija zapravo kruna protesta. To je najvažnije. Tada je počela borba da Niš postane srećan grad za život. Ona nema ime, stranku ili poslanika. To je borba koja do danas traje. I trajaće.