Planinsko selo Bancarevo, na obroncima Suve planine, doživljava sudbinu mnogih srpskih sela u kojima žive uglavnom stariji ljudi. Mlađih od 40 godina gotovo da nema. Prostorije gde su mladi nekada boravili i provodili slobodno vreme danas su oronule i sklone padu.
Vremešni 80-to godišnjak Nikodije Radenković, sa svojih 40 ovaca, pokušava da sačuva sliku sela. Praporci na njegovim ovcama i njegov hrapavi ali zvonak glas kojim doziva ljubimice i pse čuvare, govore da još ima života u selu. Njegova kuća i obor sa ovcama su na kraju sela, odatle vodi staza ka pašnjacima sa zdravom travom, ali i u – zdrav život.
Nikodije ima svoj recept za dug život:
Ustajem rano, popijem babinu kafu i čašicu rakije – travarice, uzmem parče ovčijeg sira, a potom – duboko dišem čist planinski vazduh. Moje stado nije malo, čovek mora da je zdrav da bi čuvao toliko bravi. A mora da ima i volju, jer bez volje ni jedno jedino grlo ne može niko da čuva. Nekada sam čuvao 85 ovaca, a moj deda Cvetko nekoliko stotina. Za praznik nikada nije klao svoje jagnje, već je za tu priliku kupovao od komšija ili u susednom selu. Jednostavno, nije hteo da smanjuje broj grla u stadu. U tom pogledu sam i ja malo na njega.
Deda Nikodiji pomažu ljudi, takodje zaljubljeni u bela stada ovaca. Jedan od njih je Slovko Bogdanović iz Jelašnice kod Niša:
Lepih pašnjaka na ovim brdima je puno, nažalost malo je stada ovaca. Mladi neće da čuvaju ovce, draža im je gradska buka i prazan džep. Možda bi trebalo nešto promeniti: organizovati otkup jagnjadi i, ono što je najvažnije, povećati otkupnu cenu. Cena od 300 dinara za kilogram žive mere nije menjana već dve,tri godine. Naredne godine ovce ćemo umatičiti da bi smo ostvarili državnu subvenciju.
Kratko smo se družili sa deda Nikodijom, ali od njega ponešto naučismo.
D.N.