Dok se po Srbiji slave dve zlatne medalje, samo u Nišu, muk, tišina, ništa

Dok se narod buni, dobro je. Kad ućuti, tad’ popuštaj- bila je taktika Miloša Obrenovića, a ta rečenica mi se vrzmala sinoć sve vreme dok sam na Trgu Kralja Milana u Nišu očekivao malo veći skup navijača reprezentacija Srbije. Nije mala stvar, na Vidovdan nam košarkašice postale prvakinje Evrope, a vaterpolisti dobili Hrvate i postali prvaci Svetske lige! U gradovima Srbije, pa i manjim mestima, zastave, automobilske sirene, slavlje… U Nišu, ništa. Doduše jedan automobil je od 22 do 23,30 sati „vrteo“ krugove oko centra, ali i on se izgleda umorio. Proš’o tri puta, videli ljudi nema ništa pa otišli svojim putem.

U „mojoj“ Begradmali pukoše dve-tri petarde, toliko. U Komrenu bio vatromet, mada mnogi tvrde zbog neke svadbe. U gradu je najviše ljudi je bilo na pešačkom prelazu koji deli trg sa Obrenovićevom ulicom i to u pojedinim trenucima, ali pošto se oni ne računaju, to nije moglo da se okarakteriše kao skup.

Okupljeni policajci i žandarmerci isto malo u čudu. Pripremili se ljudi za svašta što je u takvim situacijama normalno. Priđem, pitam ih da li ima nešto po gradu, da po trgu ne šetam k’o „luda Nasta“. Ma jok, bre. Nigde ništa, kažu mi onako, vidi se i malo iznenađeni. I oni si odoše.

Sociolozima prepuštam da komentarišu šta znači kada se u gradu od 250.000 stanovnika, a u stvari 50.000 građana, dogodi jedna takva stvar da posle svih poraza svoje nacije čovek ne oseća potrebu da izađe na trg i sam se raduje zbog sportskih uspeha zemlje kojoj pripada. Ili to više nema nikakve veze sa državom nego sa gradom u kome živi. Nemoguće je da se svuda slavi, a u Nišu ništa. Posumnjao sam u park Svetog Save. Možda su navijači tamo. Policajci me razuveriše. Dobro, sve u svemu nije mi bilo loše, naiđe jedan fotoreporter s limenkom „Zaječarskog“. Kaže video me od prekoputa i znao je zašto sedim na autobuskoj stanici, a ne čekam autobus. Video sam desetak poznanika, svi se lepo popričasmo…

Izgleda da je narod ogorčen, ljut i socijalno nesiguran, šta li je? Dva zlata jesu dva zlata, al nema se volja. Ne igra mu se kolo kada u svakom trenutku noga mož’ da mu propadne u provaliju. Ućutao se. Sportske pobede slavi u sebi. Da niko ne čuje. Zato je u ovakvim trenucima diplomata Miloš Obrenović „popuštao“. Da mu tišina ne bi došla glave.

Sporedan ugao: Kad sediš zaludan svašta vidiš što, inače, ne bi

Sat i po vremena na autobuskoj stanici naspram spomenika Oslobodiocima, što s prijateljima, što bez njih, čovek odmah može da uoči dve stvari: Merilin Monro koja ne pije Coca-colu nego celiva flašu i onaj neugledni šator na trgu. I jednom i drugom će vidimo kraj, ali iskreno rečeno nije im tu mesto. ’Ajde to što me nerviraju minđuše od Merilin Monro da stavim po strani, ali uvek se nasmejem tim marketing-advertajzin-marčendajzing-pablik rilejšns timovima koji su smislili da će više da prodaju koka-kolu porukom „Poljubila me“. U Niš. Verovatno se mislili na Monro. Da,da ovaj što čeka studentski autobus (linija za G. Studenu) ima odmah da ukapira poruku. Možda je to negde već izašlo, ali prava poruka je „Uz vruć burek na stolu, pij koka-kolu!“. Ovako i uz one minđuše k’o lusteri na lubenicu, ma efekat je…

Hotel „Ambasador“ izgleda kao da ga je neka siromašna vanzemaljska sila pustila odozgo pa gde padne nek’ padne. Iz Manile „biju“ narodnjaci. U njih se ponadah, valjda oni slave, ma ništa. Fontana „Miletova suza“ curka takvom dinamikom kao da ima oboljenje prostate.

Drugo, od 12 kandelabara, sedam ne rade. Na sred Trga kralja Milana. A, i cveće visnulo, onako malo ofucano. Ne rade ni ona specijalna svetla koja „tuku“ iz baštice pored spoemnika Oslobodiocima. Tamnina. Jednom rečju, spomenik je tu opasnost za klince koji prelaze preko trga jer mogu da udare onako pijani i naduvani u njega i povrede se. Ako se prethodno ne sapletu o postament, normalno. Mada ništa nije normalno, ali šta će Nišlija da izusti na kraju, sem entuzijazma. Entuzijazma bez ikakvog pokrića. Valjda zato i trajemo dugo.