Fenomeni srpske političke scene (3) – A KUDE JE TAJ NIŠ – BRE?

Miroljub-Markovic
Miroljub MARKOVIĆ, komentator-urednik „NONO“ novina
Za verovali ili ne je frapantna činjenica da od preko 1.000 najviših funkcionera i uticajnih državnih činovnika u Beogradu nema ama baš ni jednog iz Niša!? Zašto se posle više od 30 meseci „bitisanja“ niška vlada odlučila da se zaduži dve milijarde dinara?

„Dobar dan iz glavnog grada južne i jugoistočne Srbije…“ – ovo je prepoznatljiv svkadnevni pozdrav, koji se čuje sa jedne niške televizije. Onda ide pregled vesti od Kladova pa do Preševa. A kada se čuje reakcija građana u kontakt TV emisijama o bilo kojoj temi, pa kada od građana direktno čujete da oni znaju kompletnu nišku istinu o kolapsu privrede, koja se upravo ovih dana dokrajčuje (odluka da u stečaj idu 24 niške firme, a među njima i „Vagonka“ koja ima ugovoren posao za godinu dana unapred, !?), da je Niš na gotovo poslednjem mestu u Srbiji po merilima standarda građana … Dakle, samo je ovo dovoljno da se onako po niški pitamo: Pa kude je taj naš Niš-bre? Od kada, odakle, kako, zašto?

rtv

– Ne mogu da ćutim više, jer je situacija dalje neodrživa da mi iz Niša nemamo ama baš nikakve mogućnosti da ostvarimo neki direktan i brzi kontakt gore u Beogradu, koliko god da je problem veliki ili stiuacija nameće neku hitnost. A to je zato što od preko 1.000 visokih funkcionera i uticajnih državnih činovnika u Beogradu nemamo ni jednog iz Niša… – ovako se ovih dana požalio Ljuba Slavković, zamenik gradonačelnika Niša, naglašavajući da je svestan krupnih reči koje izgovara, ali i spremnost da podnese i eventualne sankcije za takvu (samo)kritičnost u svojoj SNS partiji u kojoj, inače, narednog meseca slede kompletni izbori.

Niš – na kraju sveta!

Istine radi, da dopunim Slvkovićeve činjenice, u Beogradu postoje nekoliko uvaženih ličnosti na visokim funkcijama. To su: Radoslav Sretenović (državni revizor) i Nevena Petrušić (rodna rsvnopravnost). Tu je još jedan uvaženi mladi čovek poreklom iz niškog kraja, a zove se Marko Obradović, sin pokojnog prof dr Pavića, inače, visokog funkcionera SPS iz devedesetih godina (dodatno da pojasnimo: to je bratanac svojevremeno najmlađeg generala JNA Vuka Obradovića, inače, osnivača Socijademokratske partije). Elem, mladi Marko je šef kabineta jednog od tih najviših funkcionera, ali još uvek neiskorišćen kao potencijal poreklom iz niškog kraja. Sretenović i Petrušićeva su u nezavisnim telima kontrole i nadzora, imenovani u prethodnom periodu, a mladi Marko takođe nema veze sa niškim ljudima na vlasti. Dakle, nova niška vlast za više od pola mandata nije uspela da „izlobira i progura“ ni jednu uticajnu ličnost iz ovako velikog univerzitetskog grada, nekada slavnog grada elektronike!

U Beogradu je „na stalnom radu“ više od deset narodnih poslanika, ali oni očito ne mogu nešto značajnije da doprinesu da se niški problemi brže čuju, a potom vide i stave na dnevni red rešavanja u glavnom gradu. Široj javnosti je poznato, na primer, da se nisu mnogo potrudili, odnosno nisu nimalo, da neke odluke i deklaracije niškog gradskog parlamenta ozbiljnije tretiraju u republičkom. Poznato je da je ignorisan niški zahtev da opstane Niška televizija, nema ništa do ko zna kog „daljnjeg“ od izmeštanja pruge iz gradskog jezgra Niša, a što je najbitnije – Niš se ne pominje bukvalno ni jedan jedini put u , recimo, ambicioznom i podužem Vučićevom spisku projekata za oporavak i razvoj zemlje Srbije.

Kao i ostali, niški narodni poslanici, takođe, vredno izvršavaju funkciju većinske glasačke mašine. Izuzetak je svakako opozicioni Dušan Milisavljević, čest govornik je Blagoje Bradić, a Zoran Živković sa svojim kolegom Pavićevićem izvodi prave predstave za zabavu širokih masa. U većoj grupi poslaničke većine ostaće upamćeni samo Dejan Rajčić, kao član Anketnog odbora za ispitivanje zloupotrreba sa sredstvima za Kosovo i Metohiju (o čemu se još ne zna nikakav ishod, prosto se zaćutalo!). U poslednje vreme veoma aktivan je bio i niški poslanik Momir Stojanović na funkciji predsednika Odbora za bezbednost. Posebnu pohvalu svakako zaslužuje poslanik Milija Milijić iz Svrljiga, koji se predano i uspešno zalaže za interese sela i seljaka.

Dakle, poslanici rade svoj posao, ali se od njih očekuje i mnogo više: da aktivno deluju kao poslanički klub u samom Nišu, da ostvaruju direktne kontakte sa građanima i tako još uspešnije ostvaruju svoju poslaničku misiju. To se ne dešava, bar ne u pravoj meri, te je Niš i dalje – na kraju sveta! Zašto, bre, narode?

Lakoća bitisanja…

Zamenik gradonačelnika Ljuba Slavković ukazuje da je suština problema u lobiranju, zapravo, u nedostatku ljudi na odgovarajućim mestima u Beogradu, koji bi znali, umeli i mogli da učine nešto za svoj Niš.

Sam gradonačelnik Zoran Perišić originalno je obeležio proteklih trideseet i nešto meseci „bitisanja na ovoj funkciji“, kako je sam više puta formulisao svoj posao gradonačelnika.

Početak mandata je proticao mesecima u optuživanju prethodnika iz DS koji su prezadužili grad, pa je onda došla godina proslave Milanskog edikta, koja je odredila da Niš bude u nekoliko navrata „centar sveta“, a potom je došla sledeća (prošla, 2014.) u svetlu opšte besparice i sve tanjeg i sve praznijeg gradskog budžeta. Najnovija je odluka gradske vlade da se zaduži dve milijarde dinara, jer od optuživanja prethondika više nema vajde, a kaže se, da će 1,2 milijarde da ode samo na vraćanje tih starih dugova.

Bilo kako bilo, ostaje da se pamti činjenica da se na Vučićevom spisku velikih projekata najužnije od Beograda pominje samo Kruševac, ali ne i Niš! Ima li to neke veze sa imenom Bratislava Gašića, sada ministra odbrane, a do pre godinu dana gradonačelnika Kruševca? Da li to nekome u Nišu treba da smeta što je Gašić kao uspešni gradonačelnik Kruševca prvo postao član Predsedništva vodeće SNS, a potom i ministar? Naravno, da ne treba biti primitivno zavidljiv što komšijama Kruševljanima bolje ide nego Nišlijama, ali svakako je red da se pokaže i neka doza samokritičnosti, bar ovoliko koliko je to iskreno izrekao Ljuba Slavković.

Dakle, možda i može i treba zaključiti da dug nije uvek zao drug. Bar onda kada je društvo u krizi i kada nema drugog izbora. No, da li se rukovodstvo Niša može amnestirati od odgovornosti za (ne)postignute rezultate u podužem periodu od dve i po godine „bitisanja“ na pozicijama vlastodržaca?

(P)lutajuća lokalna samouprava

Umesto vajkanja i praznih priča Nišu su neophodna hitna rešenja i pravi potezi. Rekao bih da je pre tačno trinaest meseci predsednik Skupštine grada i visoki funkcioner SPS Mile Ilić (na godišnjoj konferenciji za novinare krajem 2013.) vizionarski naglasio da u novoj godini, sada već prošloj, treba realizovati ono što je Vlada dogovorila i obećala na prvoj sednici u Nišu, dok je na njenom čelu bio Ivica Dačić.

– Niš mora da bude mnogo više briga Beograda. Ja rekoh i spasih dušu… – rekao je doslovno Mile Ilić tom prilikom.

DA mi sada ne grešimo dušu, što veli narod, jer je i nova Vlada sa Vučićem na čelu održala jednu sednicu jednog lepog letnjeg dana u gradu na Nišavi. Na žalost, ostalo je ponovo samo na sednici i nekim obećanjima, a od projekata za Niš i dalje nema ništa. Zato se niška gradska vlada okrenula pragmatičnom potezu – zajmu od dve milijarde dinara. Pritom je ista ta gradska vlada ignorisala zahteve penzionera da im vrati subvencije za gradski prevoz, ignorišući i činjenicu da je Beograd za iste takve subvencije iz republičkog budžeta dobio baš toliku sumu .- dve milijarde dinara! Zato ni Beograđani, ni Kruševljani, a ni ostali ne treba da se čude ako se iz Niša baš po niški uputi pitanje: Pa, ljudi, kude je taj Niš-bre?

Dok svi sa svih strana jasno vide da je Niš potcenjen i zaboravljen grad, iako je to treći po redu, veličini i svakoj drugoj meri u Srbiji, niška gradska vlada na čelu sa gradonačelnikom Perišićem ne stiže ništa da primeti od silnog posla organizacije, zapravo, stalnih pokušaja da reorganizuje lokalnu samoupravu. Ako se zna da je upravo ova vlast promenila sve direktore javnih preduzeća, ustanova i načelnike uprava, onda nikome nije jasno zašto se Perišić stalno žali da mu upravo u tim strukturama lokalne samouprave stalno nešto škripi. Eto, ovih dana je stupio na snagu novi Zakon o radu, iz nadležnog Ministarstva za lokalnu samoupravu stigla su konkretna uputstva za reorganizaciju – smanjenje plata i broja zaposlenih za nekih šest procenata. I šta onda biva u Nišu?

Ako apstrahujemo već završene štrajkove (policija, zdravstvo, advokati), ne možemo da ne vidimo da štrajk prosvetnih radnika i dalje traje, dok se nadležni ministar prosto nadmoćno iživljava. Umanjenja plata su već stupila na snagu u javnom sektoru, ali ne i u javnim predizuećima. U svim niškim javnim preduzećima, upravama i ustanovama haotično je stanje, plate su uvećavane pored već dupliranog broja zaposlenih. Recimo samo primer gradske Toplane Niša: zaposleno je preko 240 radnika, a prosek plata – ni manje ni više nego 54.000 dinara! Profesori su imali za deset posto manje osnovnu platu, pa im je i to umanjeno za još deset posto. I Od svih niških javnih preduzeća jedino „Tržnica“ ima, doduše, dvostruko više radnika (214) nego što im treba, ali dobro radi, zahvaljujući domaćinskom radu direktora.

Tako uspešno se u Nišu na kraju sveta, negde tamo daleko, ali ipak ovde i sada, odvijaju neke misteriozne priče o grešnim i bezgrešnim političarima. Nekima su zvezde više a nekima manje naklonjene. Ali, jedno pitanje je ključno i sve više zaokuplja pažnju javnosti: kako shvatiti inače neshvatljivu lakoću održanja nepodnošljive vlasti? Narodu je tako lepo da od silne miline jedva diše – reče jedan naš poznati satiričar. Lakoću bitisanja ljudi na vlasti bez ikakve odgovornosti opisao je tačno pre jednog veka niko drugi do Lav Tolstoj! Da li je sada reč o slučjanostima, o sticaju sličnih okolnosti, ili o neumitnom točku istorije?

Ko zna šta će biti tačno po sredi, ali je sigurno da će se mnogo toga razjasniti već do kraja marta, kada budu sprovedeni izbori u najmoćnijoj partiji – SNS. Ko će biti i kako nagr(a)đen za sve ovo što je učinjeno Nišu, ostaje da se uskoro vidi. Zima je, pašće još koji sneg, bar da – svaka zverka pokaže svoj trag…

foto: rtv.rs