[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Pešić
Kada u zadnjoj minuti finala Kupa dobiješ loptu, sam, na ivici šesnaesterca i uspeš da promašiš gol, mora da si ili mnogo smotan ili mnogo netalentovan. Jednostavno, mora da budeš umetnik pa da takvu šansu propustiš.
Kada samo u jednoj godini tvoj Grad slavi sedamnaest vekova od Milanskog edikta i ima svetsko prvenstvo u rukometu, a broj noćenja bude manji nego u prethodnoj, mora da si ili nesposoban ili da uopšte nemaš osećaj za opšti interes.
Završila se i ta godina. Godina koju je pojeo Konstantin. Čovek koji je živeo 1700 godina ranije bio je, ni kriv ni dužan, sve vreme alibi za neorganizovanost, bezidejnost i površnost lokalne vlasti. Pominjan toliko puta, da se smučio svakom običnom građaninu Imperator je korišćen samo za lokalno dnevnu politiku, a da nije ni milimetar uspeo da približi Grad svetu, niti jednog turistu da privuče, niti jedan dinar da slije u već paučinom isprepletanu kasu turističke organizacije. Je li gosdodin Veliki uspeo da crvenom olovkom pojača ime grada na istorijsko-turističkoj mapi Evrope? Jok. Nije mogao sam. Što je do njega, uradio je još davno.
Ni kriv ni dužan rodio se baš ovde, ako se uopšte ovde rodio, ni kriv ni dužan potpisao je taj akt o verskoj toleranciji i tako današnjoj vlasti, opet ni kriv ni dužan, ostavio mogućnost da ona, ni kriva ni dužna, napravi makar nešto dobro za sebe ali i za građane Niša. Kažem za sebe, jer ko može uopšte da zamisli vlast koja bi prvo poželela da uradi nešto dobro za svoje građane?
Kako vidim nisu uspeli ni za sebe da urade nešto dobro, što na skali njihove sposbnosti da iskoriste priliku skazaljku stavlja na minimum. Da ne beše katoličke crkve da nam pokloni spomenik, kakav takav, za deset godina Nišlije ne bi imale pojima šta se to trebalo dešavati leta gospodnjeg 2013.
Planovi, strategije, komisije, kancelarije i organizacioni odbori nisu bili dovoljni da se sa autoputa E75 skrene makar jedan turista koji je pošao u Grčku na more. A i da je došao, sem ćevapa, urnebesa i ladnog piva nije ni mogao drugo da oseti.
Tvrđava u vašarskoj scenografiji, Medijana pokrivena peskom, mozaici samo na slikama a muzej u rekonstrukciji ili zatvoren. Da sam ja svratio u mesto rođenja Velikog cara prvo bih želeo da vidim mesto gde se njegova majka preznojavala u porođajnim kontrakcijama donoseći nam na svet verskog pomiritelja. Ništa, ama baš ništa. Mape po gradu, interaktivne table, suveniri, volonteri koji turiste sprovode do istorijskih mesta i spomenika? Ništa, baš ništa.
Pored Srbije, još šest zemalja iz Afrike, Evrope, Amerike i Azije je u decembru u Konstantinovom gradu igralo rukomet. Ne samo turisti, slučajno zabasali u ovu južnjačku nedecentralizovanu utehu, nego i devojke iz Alžira, Brazila, Japana, Kine i Danske nisu mogle da vide ništa, ama baš ništa, od Konstaniovog ranog detinjstva provedenog tobože u Nišu. Niti od njegove epohe. Niti od epohe iza njega. Prosto je neverovatno da Grad nije umeo da bolje poradi na promociji ovog šamionata. Kao i u slučaju Konstanmtina sve je ostalo u planovima i strategijama, na stolovima komisija i odbora. Pa sad, nisu došli navijači, kriza je i nema se para, nekako i razumem.
Zašto, međutim, ovaj svetski sportski događaj nije promovisan među Nišlijama, osnovcima i srednjoškolcima? Zašto Grad nije otkupio višak ulaznica i častio klince prvorazrednim sportskim događajem, koji bi pamtili celog života? Kad već nema navijaća iz Japana zašto u praznu halu nisu dovedeni klinci sa Durlana? Ili Bubnja ili Panteleja ili sa Duvaništa. Lepša bi slika bila na TV-u u Alžiru, Kini i Brazilu. Ovako, kako nam je hala izgledala u toku utakmica na kojima nije igrala Srbija, tako nam i Grad izgleda u očima međunarodne javnosti, bar onog njenog dela koji je za njega čuo.
A ko je dobio? I šta? Samo par njih iz užeg rukovodstva. Tapšanje po ramenu za koncert ruskog hora ili nazovi spektakl Sanje Ilića. Za događaje kojima obične Nišlije nisu mogle da priđu ni na 100 metara. Zaboga, zbog bezbednosti prve dame. Dobili smo mega predstavu o Konstantinu za koju nikada nećemo znati koliko je koštala, a koja je odigrana svega nekoliko puta. Sve to samo da bi smo sebi i partijskoj centrali pokazali kakvi smo organizatori jubileja.
Kulturni benefit je ostao na nuli. Turistički i materijalni takođe. Za takve se prilike, kad nam vrh iz Beograda dolazi nikad nije štedelo. Čuvena južnjačka gostoljubivost, začinjena partijskim podaništvom, a sve o trošku nas gradjana. I nekoliko crkvenih skupova, o kojima su znali samo oni što u crkvu idu. Da ne zaboravim i naučne susrete i izložbe opet pravljene da bi sami sebi pokazali koliko smo učeni i pametni bez javnog suda stručne javnosti iz belog sveta.
Da ne zaboravim na kraju, najveći dobitnici u godini jubileja Milanskog edikta jesu partijski poslušnici, nekoliko njih, koji su cele godine presedeli u Kancelariji za isti, radeći nemam pojima šta, i promovišući ni oni nemaju pojima kome, od gradskih para a bez ikakvog opšteg interesa. E oni su, ni krivi ni dužni, dobili stalni posao u turističkoj oprganizaciji, od privremenog u Kancelariji za edikt.
Valjda su toliko zadužili Nišlije svojim pregalačkim zanosom i neiscrpnom krativnošću promovišući Grad u godini jubileja, da su bez zadrške zaslužili da ih oni nagrade budžetskim, stalnim zaposljenjem u organizaciji koja se turistički promoviše samo na partijskim sastancima i pred samom sobom. Malo li je? A bio i Toma, i prva dama, i Radoslav Pavlovic The Great i premijer. Pa jel to malo gostiju, jel to mala promocija grada pred prestonicom?
Privući sam vrh države i krem kulurnog polseništva i to nekoliko puta, jeste uspeh. Građani su ipak od svog Grada u godini rukometnog prvenstva i ediktskog jubileja bili počašćeni vatrometom, koji su imali pravo besplatno da gledaju sa pristojne daljine, da nas ne obrukaju pred metropolom.