IGRA SPAJA: Kako društvene igre mogu pomoći u prihvatanju različitosti kod osoba sa invaliditetom

Uprkos društvu koje se poslednjih godina trudi da položaj osoba sa  invaliditetom (OSI) bude bolji, oni se još uvek nalaze u nepovoljnijoj situaciji u odnosu na ostale. Socijalni odnosi i uspostavljena obostrana komunikacija neophodan su osnov uključivanja osoba sa invaliditetom u društvo. Jedan od zanimljivih, a delotvornih načina da se to učini jeste kroz igru i razonodu. O tome kako društvene igre mogu biti značajne za njihov razvoj socijalnih veština i samopouzdanja, ali i odlično „sredstvo“ za razbijanje barijera među ljudima, razgovarali smo sa Anđelom Rajčević, diplomiranim socijalnim radnikom.

Dok sam stažirala u Domu za odrasla i stara lica, gde su bila lica sa mentalnim poteškoćama, često smo u radu koristili društvene igre i iz iskustva mogu reći da im je to dosta pomoglo na više načina. Neki od njih bili su na nivou recimo drugog ili trećeg razreda osnovne škole, ali ono što sam primetila je da im je izuzetno bilo zanimljivo da igraju na primer „Čoveče, ne ljuti se“, gde su oni mogli da budu uključeni i da daju neki svoj doprinos u igri“, počinje priču Rajčević o svom iskustvu u radu sa OSI.

Lakše je prihvatiti različitosti kroz igru

Prema njenim rečima, bitan je pristup, usmeravanje i nadgledanje igre kada su u pitanju osobe sa mentalnim poteškoćama. Pored toga, kako kaže, odlično se pokazalo kada ih u igri „spoje“ sa osobama normalnih intelektualnih sposobnosti.

Koleginica i ja, koje smo radile sa OSI, trudile smo se da pomešamo grupe. Recimo, kada se igra neka društvena igra, da učestvuju dva lica sa mentalnim poteškoćama i dve osobe normalnih intelektualnih sposobnosti. Jer, ipak, oni koji nemaju mentalnih poteškoća, teško prihvataju kada neko drugi ne razume pravila, jednostavno nemaju toliko strpljenja. Cilj nam je bio da oni kroz igru prihvate nekog ko nije u mogućnosti da sve razume i da im pruže podršku u tome i to je bilo vrlo uspešno“, kaže Anđela.

Ističe da društvene igre osobama sa invaliditetom generalno pomažu da se bolje osećaju i doprinose tom osećaju pripadnosti, da su deo društva, što je, kako kaže, za njih veoma važno.

Sa druge strane prilikom druženja kroz igre oni koji su normalnih mentalnih sposobnosti vide šta osoba preko puta sve može da uradi, šta su njihove prednosti i jednostavno lakše prihvataju različitosti“, govori Anđela.

Ona dodaje da uključivanje OSI na ovaj način njima znači i da razviju istraživačke sposobnosti i naglašava da je bitno da se i na ovaj način stvara društvena empatija, solidarnost i prihvatanje od strane društva u svakom pogledu.

Uz pomoć društvenih igara bolje se savladavaju svakodnevne aktivnosti

Jedna od značajnih prednosti društvenih igara je to što se uspešno koriste i u terapijske svrhe.

U radu smo često koristili radno-okupacionu terapiju, gde, na neki način, mi kroz igru, kroz zanimaciju njima prenesemo nešto što treba stvarno da nauče i olakšamo im svakodnevne aktivnosti koje treba da obave. Koristili smo monopol, na slovo na slovo, zanimljivu geografiju, naravno, u zavisnosti od njihovih sposobnosti i mogućnosti. I uvek smo se trudili da neko od nas bude uključen, ako se, na primer, neko od njih postidi, ako napravi neku grešku. Tu smo da priteknemo u pomoć jer često se dešava da se neko povuče u sebe ako ne zna neko značenje ili ne zna da odigra korak. Jednostavno svi sadejstvujemo i smatram da tako društvene igre i te kako mogu biti od pomoći“, objašnjava Anđela.

Mali uspeh – velika motivacija

Pored korišćenja društvenih igara u terapeutske svrhe, ali i kao „način“ da se prihvate različitosti, mali, uspešni potezi u igri mogu značajno da motivišu osobe sa invaliditetom.

Kada, na primer, uspeju da pomere figurice za četiri koraka, njima jedno „bravo“ mnogo znači. Ti mali koraci za njih su izuzetno veliki. Motivacija kod osoba sa invaliditetom je jako bitna. Ako čovek sa nekim poteškoćama dobro baci kockicu, ako dobro odigra, on će sam da traži pogledom neku pohvalu, neko odobravanje. To će ga motivisati da se dalje uključi i zainteresuje, pogotovo ako pričamo o ljudima sa nekim mentalnim invaliditetom. Na taj način gradi se samopouzdanje i sigurnost da, sutradan, u kom god da se društvu i okruženju nađe, lakše će se snaći u komunikaciji, na primer“, kaže naša sagovornica.

U novom okruženju poželjno je da se nađe i neka „poznata“ osoba

Ona smatra da je malo mesta gde osobe sa invaliditetom mogu da budu opuštene i da igraju društvene igre. To, naravno, uvek mogu da rade kod kuće u poznatom okruženju, ali ističe da je potrebno da postoji prostor gde će svi biti dobrodošli, bez obzira na invaliditet.

Po mom mišljenju bitno je da postoji mesto gde će svi moći da igraju društvene igre, bez neke posebne napomene. Da ne bude specijalizovano, da ne bude precizirano da je nešto „za osobe sa invaliditetom“. Pored toga, bitno je da uz osobu sa invaliditetom bude i neka bliska osoba, ili roditelj ili asistent da bi se ona opustila u novom okruženju i da bude pomoć pri igri. Moram da napomenem, da svaka nova situacija, nova prilika i novo okruženje za njih predstavlja neki strah i možda povlačenje i zato smatram da je ovo jako važno napomenuti“, govori Anđela.

Kada se uzmu u obzir sve prednosti društvenih igara, kada govorimo o osobama sa invaliditetom, nekako ona najvažnija je buđenje ljudskosti, uzajamno prihvatanje bez obzira na različitost i stavljanje „znaka jednakosti“ između ljudi sa i bez invaliditeta.

Možda igra sa osobama sa poteškoćama nije igra koja će da bude uzbudljiva, možda nema neke dinamike, ali je lepo jer se stvara jedno novo prijateljstvo, jer se svi međusobno prihvataju. I jednostavno, to je za mene prava inkluzija, gde ćemo svi da se družimo i da se smejemo i gde ćemo nekako svi da se osećamo jednakim“, zaključuje Anđela.

Gradjanin.RS / D.N. / D.I.