[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Sava Stamenković, REAKCIJA NA „EKSPERIMENT USPEO, PACIJENT I DALJE ZOMBIZIRAN“
Nedavno sam gledao „Hanu Arent“, film o nemačkoj i američkoj političkoj teoretičarki, tačnije o njenom praćenju suđenja nacisti Adolfu Ajhmanu. Priča je već poznata.
Hana Arent je za Njujork tajms izveštavala sa suđenja Ajhmanu u Jerusalimu. Pišući o ovom suđenju došla je do svoje teorije o banalnosti zla – zlo ne potiče od fanatika, zlih genija, već od običnih ljudi koji ne razmišljaju, no prihvataju odluke države kao a priori normalne i ispravne.
No, nije nemačka rediteljka Margareta fon Trota imala za cilj da nam govori o ovoj teoriji, već da nam prenese poruku o neophodnosti objektivnog sagledavanja stvari. Hana Arent je uspela da uvidi koliko je prazna priča o velikom zlom antisemiti Ajhmanu i da ga sagleda kao običnog birokratu, činovnika, izvršioca naređenja.
Kako je do toga došlo? Njenim odstupanjem od onoga što se smatralo opštim, „prirodnim“ jevrejskim stavom. Nije slučaju prišla kao Jevrejka, kao bivša zatvorenica nemačkog logora, već kao naučnik. Zbog njenog otklona i objektivnog pogleda na stvari, danas znamo mnogo više o totalitarnim režimima i nastanku zla. Ipak, te 1961. izraelska javnost ju je proglasila za neprijatelja jevrejskog naroda i simpatizera nacista.
Ili si za nas, ili si protiv nas. Tačnije, ili se u svemu slažeš sa nama, ili si neprijatelj. Srbija je danas, čini mi se, u toj 1961. Svaki stav, svaka misao, svaka izjava, meri se u odnosu na ovu ili onu grupu. Ti mora da si nečiji.
Mora da govoriš u ime neke grupe, nisi ti to tek tako rekao! Ti si prva ili druga Srbija. Ti si demokrata ili radikal. Ti si četnik ili komunista.
Nema objektivnog pogleda, tj. objektivan je samo naš pogled – povikaše obe strane. Kakvo god pitanje bilo, od najsitnijih kao što je povećanje cene goriva od dva dinara do najkrupnijih kao što su novi izbori, ti moraš da budeš na nečijoj strani, ti radiš za nekoga.
Moram da priznam da je ovaj tekst inspirisan jednom diskusijom nastalom baš na ovom sajtu.
Možda bi bolji termin ipak bio svađa, pošto diskusija podrazumeva istraživanje kroz dijalog, objašnjavanje kroz razmenu misli, dok je ovo otišlo u vređanje.
Pojavio se, naime, jedan tekst o ženidbi Aleksandra Vučića, koji je počeo u polušaljivom tonu da bi završio strašnom opomenom građanima Srbije da se osveste jer se vratio onaj stari Vučić, ministar informisanja iz vlade Mirka Marjanovića, a sa njim i cenzura i diktatura.
A o čemu se tu zapravo radi? Protiv čega se mi bunimo?
Protiv činjenice da glavni srpski tabloidi nisu pisali o toj ženidbi.
Mi, naravno, ne čitamo tabloide, ali smo, eto, čuli da o tome nisu pisali. Sa druge strane, mi znamo sa nekih sajtova da se pre nekoliko meseci Vučić razveo, znamo i kako se zove i preziva njegova nova žena, znamo odakle je, znamo koliko je stara, znamo i da je trudna. Ali, avaj, to nisu objavili glavni tabloidi.
Dakle, za šta se mi borimo?
Za slobodu tabloida. Za slobodu da zadiru u nečiju privatnost. Niko se nije zapitao da li čovek koji ima najveće obezbeđenje u zemlji, koji svakodnevno prima pretnje (ne ulazimo u to da li su istinite ili lažne) možda ima potrebu da zaštiti svoju porodicu.
Uz to mi i ne znamo da li je Vučić tabloidima naredio da ne objave tu vest ili su sami odlučili da je ne objave.
Ne, skoro mesec dana piše se o cenzuri, o kontroli medija, o „povratku u mračne devedesete“ (pa se uz to ponešto i doda – razveo se i oženio u istom danu, zabranio emisiju na jednom radiju jer je načuo da planiraju da pričaju o njegovoj ženidbi i sl.).
Ali, nije probem ni u tome. Svako ima pravo na svoj stav. Problem je u tome što se drugi stavovi ne dozvoljavaju. Ja sam zbog komentara čiji sam sadržaj manje-više gore preneo proglašen „učesnikom u hajci“, „delom SNS hejtera“ i „pomagačem fašista“ jer – „il’ si s nama ili protiv nas“.
I to nije izolovan slučaj. Kažeš li da se Aleksandar Šapić u javnosti ponašao kao budala, ti si Vučićev obožavalac. Kažeš li da je nenormalno da se Ivanu Vukoviću studiranje prizna za radni staž i na osnovu toga postavi za direktora pozorišta, mora da si od žutih. Ako kažeš da je Vučić uradio ono što demokrate za 12 godina na vlasti nisu mogle – izveo Miškovića na sud, priznao da je Slavka Ćuruviju ubila država i najavio otkrivanje i nalogodavca i ubice, biće da si nacionalista, ako ne i fašista.
Gde je nestalo pravo na lični stav? Gde je nestao objektivni pogled na stvari, ili bar pokušaj objektivnog pogleda na stvari? Gubimo ga svakim danom sve više i više. Uskoro ćemo izgubiti pravo i na zdrav razum. Čemu tolika želja da se čovek ukalupi i stavi u neku grupu? Otkud tolika želja da se osudi, da mu se presudi? Čemu tolika potreba za podelama na naše i njihove? Za šta se to spremamo? Za rat?