Umetnica Olga Đorđević je rodjena 1985. u Nišu. Diplomirala i završila postdiplomske studije na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku Slikarstvo. Samostalno izlagala 20 puta u zemlji (Beograd, Niš, Zemun, Sombor, Pančevo, Kraljevo, Čačak,…). Učestvovala na preko 150 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovala u radu više od 40 likovnih kolonija i simpozijuma u zemlji i inostranstvu (Austrija, Turska, Rumunija, Bugarska, BiH, Crna Gora, Makedonija,…). Živi i stvara u Nišu.
Da li su vasi roditelji i na koji način uticali na to da kreneš stopama umetnika? Sta je presudilo u Vasem izboru?
Kod mene je specifican slucaj jer ja poticem iz umetnicke sredine, prema tome kod mene su presudni uticaji sredine. Da nisam pokazala talenat za crtanje, najverovatnije da se ne bih bavila ovom profesijom, vec bih svoja interesovanja usmerila u nesto drugo.
Gde pronalazite inspiraciju?
Kako su umetnici razliciti od obicnog sveta, pa su samim tim uglavnom senzibilne osobe, na nas dosta uticu sva zbivanja koja se desavaju oko nas. Mene licno inspirise atmosfera prostora u kome se nalazim, u kom boravim, boje, zvuci, emocije, vreme i ljudi s kojima se nalazim u tom trenutku.
Kad ste imali svoju prvu samostalnu izložbu?
Iako sam od najranijeg perioda crtala, slikala, a da kazem i kasnije tokom perioda studija dosta radila i trudila se da dam uvek svoj maksimum, nisam se osecala spremnom da izlazem ranije pre zavrsetka postdiplomskih studija. Svoju prvu samostalnu izlozbu sam napravila 2011. godine koja je ujedno i bila odbrana mog magistarskog rada.
Kakav je utisak na tebe ostavila vasa prva samostalna izlozba?
Prva samostalna izlozba je presudna za umetnika jer je dozivljava kao prvu ljubav – ako je dobrog odziva pozitivno ce delovati na karijeru, a opet ako je lose procenjena imace itekako posledica.
Koju bi sliku u svom dosadašnjem radu ocenila kao nezaboravnu, drugačiju, specifičnu…?
Vrlo je tesko autoru da odabere i oceni sam svoje slike, te da kaze kako je neka uspesnija ili posebnija od druge. Medjutim, uvek postoji neko delo koje je umetniku iz samo njemu poznatih razloga draže od drugih dela. Moguce je da se radi o tome da postoji neka emocija sacuvana u slici koja i dalje deluje potpuno magneticno na autora, ili možda asocijacija na neki trenutak i secanje, šta bi bilo – kad bi bilo… Ko zna?
Kakva je domaća publika u poredjenju sa, da kažem, inostranom?
U svakom gradu je uvek situacija drugacija. Gotovo nepisano pravilo je da manjoj sredini su izlozbe kao svojevrsni kulturni dogadjaji zanimljivije od publike u velikim gradovima, koja je ipak navikla na izlozbe. Medjutim, kulturni zivot Zapadne Evrope je bolji jer su ti ljudi pre svega zadovoljili svoje egzistencijalne potrebe pa sada sasvim lagodno mogu se posvetiti estetskim uzivanjima. Domaćoj publici je drago da vide mladog autora koji je iz Srbije, a s druge strane, van zemlje budete interesantni kao strani autor. Do sad nisam naišla na los prijem ili kritiku publike.
Tvoja najveca profesionalna satisfakcija u dosadasnjem stvaralastvu je koja?
Svaka pozitivna kritika znaci odobravanje i samopotvrdjivanje autoru. To je signal da ste na dobrom putu, i jako utice na stvaralastvo i dalji razvoj karijere. Nagrada je svakako potvrda kvaliteta. Eto, mogu spomenuti to da sam do sad dobijala nagrade u Japanu, Kanadi, Norveškoj i ove godine Laureat Sava Decanac u Leposaviću na Kosovu i Metohiji za izuzetan doprinos u širenju kulture i umetnosti u nasoj juznoj pokrajini.
Da li je bilo odricanja, i u kojoj meri ?
Nas poziv je pun odricanja jer onog trenutka kada smo se opredelili za umetnost bili smo svesni kakvu žrtvu cinimo. Za žene je jos teze nego za muskarce jer u stvaranju karijere trpe ostali elementi života. Najvise majčinstvo.
Kako doživljavate svoj poziv? Kakav je odnos prema umetnosti i kako zive umetnici?
Nažalost, nasa zemlja je jako siromasna i na rubu egzistencije, pa je samim tim i kultura dosta marginalizovana. Umetnici su naterani da se snalaze kako ko ume i moze. Neki rade u prosveti neki u drugim institucijama kulture, neki opet se snalaze da bi mogli da se posvete svojoj prvobitnoj ljubavi. Najslabije se prodaju slike, i trziste je u inostranstvu.
Kakav je vaš odnos prema slici kao mediju izrazavanja?
To je stvar afiniteta. Nekome je bliskija slika nekome skulptura nekome grafika. To zavisi od autora do autora.
Po cemu se izdvajate, sta je karakteristicno za vas? I vaše stvaralastvo?
Haha, ovo pitanje je najomiljenije svakom slikaru. Trudim se da imam svoje mesto u savremenoj likovnoj sceni ne samo Srbije vec i sire. Svi IZMI su već izmisljeni u XX veku i time je tacka stavljena na novitete. Trudim se da umetnost ne svedem na larpurlartizam, vec da slike zive svoj zivot kroz svoju pricu i razvijaju se zajedno sa sazrevanjem umetnika kao posebni entiteti.
Ko je u umetnickom smislu najviše uticao na vas?
Paul Kle je po meni svojevrsni fenomen, i slobodno mogu reci najuticajniji umetnik XX veka. Kako se u svom slikarskom postupku bavim istrazivanjem materije, izvesnu slicnost sam pronasla u Enformelu.
Kad bi pustili mašti na volju, koji je to umetnik sa kojim bi izlagala? Da li bi ti bio Paul Kle?
Eh, cilj svakog umetnika je da se njegova dela nadju rame uz rame s velikanima svetske likovne umetnosti u muzejima i galerijama. Zaista ne mogu reci s kim sve ne bih volela da izlazem jer je spisak predugacak.
Možes li da kažeš nesto o daljim planovima?
Sledeće godine imacu dve samostalne izlozbe, u Nišu u galeriji Srbija i u Beogradu u Galeriji na Kosančićevom vencu (galerija Beograd). Inače vec duze vreme sam prisutna na inostranim izlozbama, u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.
autor : Milica Stojanović
Čas „Vi“, čas „ti“.