Iz ličnog ugla: Srđan Stojiljković o Piksiju, Panti, fudbalu, Nišu…

Srdjan Stojiljkovic1
Srđan Stojiljković, pisac

Piksi, centriši me! Zamišljeni dijalog bi se nastavio navodnim Piksijevim odgovorom: Ne mogu, blokišu me!

To i još nekoliko izmišljenih anegdota koje potiču iz vremena kada je Dragan Stojković, najveći fudbaler sa ovih prostora, potpisao za Crvenu Zvezdu. Podsetiću vas na na anegdotu kada je kao u nekom restoranu u Beogradu poručio srneća leđa. Ili ako vam više prija anegdota o njegovom dolasku u kafić na Novom Beogradu u vreme fiksnih telefona, gde inače nikada pre nije dolazio, i kada je pitao šankera: Da li me je neko tražio?, misleći na telefonski poziv, a šanker mu odgovara potpuno mirno, brišući čašu: Nije. Pa kada se, nakon toga, u očajanju zbog negativnog odgovora Piksi navodno ubije od alkohola. Sve to je krajem osamdesetih izazivalo buru smeha, tu jedinu utehu zbog nečije ekstremne uspešnosti. Ili talenta, kako hoćete. Ili odlaska u veći svet nego što je Niš.

piksi-sat-1
Dragan Stojković Piksi: Nekad i sad

Zli glasovi bi rekli da su te anegdote smišljene u nekoj fiktivnoj grobarskoj kuhinji, zbog njegovog prelaska u redove ljutog rivala. Crvena zvezda.

Tamo je, gle čuda, dete iz gubitničke Pasi poljane, postao legenda, peta Zvezdina zvezda. Uz to, upisao je svoje ime u listu večitih legendi fudbala bivše nam, i tako omiljene, države. Pored takvih legendi. Rajko Mitić. Bernard Vukas. Dragoslav Šekularac. Stjepan Bobek. Dragan Džajić. Vladimir Petrović Pižon. Ivica Osim. I gle, naše kuče, Dragan Stojković. Pikse.

Ta palanačka priroda naših nazora, koja se, bez sumnje, s pravom suprotstavlja centralizaciji ili beogradizaciji, jer zaboga, mi smo autsajderi i neprimećeni od tog velikog sveta naše male Srbije, nije ništa drugo do onaj mali dežmekasti razmaženi dečak u nama. Ništa nam nije dovoljno dobro. I sveto.

Kada je početkom osamdesetih počinjao u Radničkom, kao neverovatan talenat, bili smo ponosni na to šta je naš grad iznedrio. Kada je taj izuzetno nadareni dečak otišao u Beograd, pljuvali smo ga jer nas, eto, napušta. Kada je dao Špancima onaj epski gol, opet smo ga dizali u nebesa. Potom smo ga kritikovali je napušta našu lepu i uređenu zemlju i ide za šaku dolara u neku Francusku.

A onda smo opet bili ponosni na njega kada su ga Japanci dizali u nebesa. Potom smo ga opet pljucnuli kada se prihvatio posla u našem fudbalu.

oblaci

Sada, posle svega, opet je naše kuče, naš Pikse, naša legenda. Bez obzira na boje koje preferiramo, svi ćemo reći da je on neprevaziđen. Slikaćemo se sa njim i uživaćemo jer je taj mali klinac iz sela pored Niša, sada potpuno odomaćen u Parizu i u Nagoji. I u Beogradu, svakako. Nosi prefinjene krpice, razume se u vina i vozi dobra kola. Niko neće pominjati praziluk. Možda tek poneko, kroz zube. Kao dobri roditelji sve loše zaboravljamo, i pamtimo samo dobre stvari zbog kojih se osećamo potpuno ponosni jer smo, eto, Nišlije. Zbog našeg dobrog starog Piksija.
Neše dete.

Divimo mu se i pomalo zavidimo, onako zdravo, palanački, ali ga uprkos svemu volimo jer je on dokaz da smo svi mi pomalo uspešni. On je paradigma svih naših dobrih osobina. Mi vredimo, jer naš izdanak je to dokazao. Postao je priznato ime u svetu. Legenda. U ime svih nas. Mada, malo se uobrazio. Ubacuje se. Verujem da je i u njemu ostalo tog palanačkog, pa kad uhvati priliku dođe ovde, da u očima svojih sugrađana prepozna sopstveni uspeh.

Stiže i Dragan Pantelić
Golmanska legenda, Dragan Pantelić

I dalje pamtim, kada je Dragan Pantelić, još jedna legenda našeg, niškog fudbala, igrao u Bordou. Prilikom neke pauze u prvenstvu, došao je naravno u Niš. Parkirao je svoj mercedes i na zadnjem sedištu je onako skroz malograđanski raširio ogroman štos šarenih novčanica. Nisam siguran šta je bilo u pitanju. Franci ili marke. Bio sam tek petnaestogodišnjak, pa sam kolačio oči zajedno sa svojim saigračima iz pionirskog tima Radničkog. Bili smo zaslepljeni tim bogatstvom na zadnjem sedištu. A on, Panta, verovatno je bio srećan jer je čak i u našim klinačkim očima, prepoznao svoj uspeh.

Jedan od naših bisera, još jedno naše kuče, Andrija Živković, na putu je da prevaziđe sva naša očekivanja. Trenutno ga potpuno podržavamo. Ko zna, čeka ga dobar ugovor u inostranstvu. Možda nas i razočara i učini ponosnima, u isto vreme.Godine prolaze, ali mi zaista umemo da volimo i mrzimo naše najbolje izdanke.

Niš je to, bate.

foto:gradjanin.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

© 2022 GRAĐANIN - Gradjanin.rs je upisan u Registar medija Republike Srbije pod rednim brojem: IN000266