Događaj koji želim da opišem zbio sa 2001. u Solunu, na dan proslave Svetog Dimitrija. Ko se ikada zadsio na taj dan u Solunu, zna da je sav u plavo-belom od zastava.
Tog dana je generalno jedan svečari takva atmosfera traje od ranog jutra, kada u crkvi Svetog Dimitrija služi mitropolit Grčki a u prvom redu su Premijer i Predsednik Grčke. Taj dan je, jenostavno nezaboravan svima baš kao što je imeni ostao u dubokom sećanju po jednom događaju.
Sedimo ispred televizora moj prijatelj, danas kum, i ja, gledamo obeležavanje proslave kad, odjedanput, prekid programa i direktno uključivanje negde gde su svi potišteni a bogami neki plaču. Pitam kuma o čemu se radi. On odsluša malo s dužnom pažnjom ono što su ljudi pričali u mikrofon novinarki pa poče da mi objašnjava:
– Vidiš, ovde je običaj da predstavnici svake škole, onoga što bi kod nas bila mesna kancelarija i to, dakle najbolji iz institucija, nose određenu trasu zastavu Grčke. To je ovde neviđena počast.
– Nešto kaošto je kod nas bila štafeta?
– Tako je.
– Pa što plaču?
– Ove godine je ubedljivo najbolji učenik ove srednje škole ovaj momak levo…
– Dobro pa šta?
– On je Albanac. Ne daju mu da nosi zastavu Grčke. Razgovaraju sa njegovim profesorima, svi ga ističu za primer…profesori su većinski za to da ne nosi zastavu.Evo, ova cura, što je plakala, to mu je devojka. Kroz plače je rekla da ga voli, da će jednog dana i da se uda za njega ali da on danas ne može da nosi zastavu Grčke. E, a evo i njega…
Momak je bio kratak ali nije mogao da zadrži suze. Kum je preveo:
– I on momak, kaže da mu je jasan stav profesora i da u potpunosti razume stav oko nošenja zastave te da je on sam predložio onog ko ćega menjati.
Odgledao sam ceo prilog sa nekakvim gorkim ukusom u ustima pa sam na kraju i morao da kažem:
– Koja je to budalaština!
– Možda – uzvratio je kum. – Ali seti da su predvodnici razbijanja Jugoslavije bili upravo oni koji su nosili štafetu makar deset metara a kasnije ušli u partijske strukture.
Ovog razgovora se sve češće sećam…
Foto:telegraf.rs, srbin.info
Овде је порука аутора јасна и недвосмислена, а најмање је генерализација.
Ово је покушај да се између народа и нације стави знак једнакости. Mлади Албанац, нека носи заставу свог народа, aли у својој земљи или земљи која гаји култ нације. А то сигурно није, нити жели да буде Грчка.
Generalizacija. Ako su neki Albanci krenuli da ruše Jugoslaviju onda su svi Albanci krivi (sic!). Ako su neki Srbi počinili zločin u Srebrenici onda su svi Srbi zločinci (sic!). Ili, zvanična grčka politika je prebrisala makedonska imena naseljima na severu Grčke u kojima žive Makedonci, koji skoro da ne smeju da se izjasne kao Makedonci. Tako je Kostur postao Kastoria, a Lerin Florina. Tu se zvanično ne može govoriti makedonskim jezikom. Zvanična Makedonija, opet, kičastom antikvizacijom Skoplja želi da pokaže da su današnji Makedonci potomci antičkih Makedonaca, dakle, nisu Sloveni… I tako unedogled. Naše balkanske generalizacije su uvek bile pouzdan uvod u balkanske raščerupane fašizme. Vidimo, iz rečene priče, da je mladi Albanac svesni politički Grk. Onaj ko vrši segregaciju nad njim je neprijatelj Grčke. A mladog Albanca, koji se oseća grčkim državljaninom i koji je grčki patriota (plače jer mu se oduzima zastava), nasilu guraju tamo gde on ne pripada – među neprijatelje. Dakle, svaka generalizacija je (krvava) banalizacija. Ili, generalizacija je drugo ime za lenjost duha.