Kad’ Doder srpski ajvar opiše, on stvarno tako na radiju i u Australiji miriše

Autor :Novinar Milorad Doderović, dve decenije dopisnik programa na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija: SRBIJA I DIJASPORA- ISKUSTVO JEDNOG DOPISNIKA

U vreme komunističke vladavine Josipa Broza svi naši ljudi koji su živeli u dijaspori smatrani su opasnom i neprijateljskom bandom u čije redove su se vešto ubacivali pripadnici OZN-e, kasnije UDB-e, koji su svojim mešetarejima razjedinjavali Srbe u dijaspori i režirali svađe i razdore u njihovim patriotskim, crkvenim i drugim organizacijama, a zašto ne reći da su i organizovali atentate i likvidacije najuticajnijih prvaka među našim ljudima u belom svetu. Išlo se logikom da ko nije sa nama taj je protiv nas, pa mnogima nije ni padalo na pamet da posećuju svoju domovinu i zavičaj. Ako bi se na to usudili za njima su“šuštali“ udbaški kožni mantili, a često su pozivane na razne informativne i druge razgovore, uz vrbovanje da počnu da rade „za našu stvar“. Ali, sada kada je to mučno i mutno komunističko vreme postalo deo prošlosti, čini mi se da Srbija kao nova demokratska država ne poklanja dovoljno pažnje svojoj dijaspori, ili na nju gleda samo kao na zlatnu koku koja treba da šalje što više para i tako amortizuje socijalne tenzije u zemlji, ili kao dobru priliku i povod da naši ambasadori pravdaju svoje plate navodnim stalnim kontaktima sa našim ljudima u inostranstvu, ili da pojedini državni funkcioneri i službenici pravdaju svoja putovanja i dnevnice da bi među pripadnicima dijaspore slatkorečivo govorili kako matica itekako računa na njih u svakom pogledu.

Od oktobra 1994. godine sam stalni akreditovani dopisnik programa na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija i moje iskustvo nastalo kroz dopisnički rad tokom kojeg sam odavde poslao preko 3.000 izveštaja i komentara dužine preko 20.000 govornih reporterskih minuta, kao iskustvo iz nekoliko višemesečnih boravaka među našim ljudima u Australiji, pokazalo mi je da se matica odnosi prema dijaspori bez jasne strategije koja bi morala biti deo ukupnog nacionalnog programa, sa puno improvizacija i sa čestim ciljem pojedinih prvaka da po belom svetu prikupljaju pare za svoje predizborne kampanje i lične džepove, uz lako i slatkorečivo raznih obećanja koja nikada nisu ostvarivana.

U novim srpskim vladajućim koalicijama posle pada Miloševićevog režima, posle nekoliko ministarstava i ministara za dijasporu, zatim posebne vladine Kancelarije za dijasporu i najave formiranja posebne resorne Uprave za dijasporu pri Ministarstvu inostranih poslova, vidno je dodatno razočarenje naših ljudi u dijaspori prema matičnoj državi. Krajem februara parlamentarni Odbor za dijasporu organizovao je raspravu natemu „Značaj medija za informisanje o položaju dijaspore i Srba u regionu i obaveštenost Srba u regionu i naše dijaspore o stanju u matičnoj državi“. Sve što se čulo i zaključilo na ovom tematskom skupu bilo je ređanje starih i novih, ali uvek praznih fraza o nemerljivoj ljubavi između matice i dijaspore.

Evo samo jedne rečenice predsednika skupštinskog odbora za dijasporu dr JankaVeselinovića koji na tom februarskom skupu pored ostalog genijalno izgovori i rečenicu koju doslovce citiram: „Uzajamno uvažavanje i poštovanje i permanentna komunikacija matice sa dijasporom i Srbima u regionu su važni preduslovi za međusobnu pomoć i razumevanje“, naveo je Veselinović…

Bilo je sa ovog skupa i dobrih zaključaka ali radi se valjda o tome da ne treba samo pisati ili prepisivati decenijama aktuelne dobre zaključke, već ih treba i sprovoditi. Istvremeno, ne smeju se više ignorisati dobre inicijative, ali i žestoke kritike koje vlastima iz Beograda stižu iz dijaspore, jer su vrlo iskrene i dobronamerne i ne smeju se i ne mogu podvoditi pod rezon „lako je njima tamo, dobro su se snašli i dobro žive i onda nešto stalno zakeraju“.Ne treba se ni ljutiti na naše uspešne poslovne ljude iz dijaspore što se obazrivo opredeljuju da investiraju u Srbiji, jer u birokratijom i korupcijom opterećenoj zemlji od nih ne treba očekivati da olako proćerdaju svoj kapital. Pomagaće i dalje samo svoju rodbinu koliko god to mogu, a i to nije za podcenjicanje jer iz belog sveta u Srbiju svake godine pristižu milijarde dinara koje je inače teško precizno evidentirati. U kontaktima državnih organa Srbije sa dijasporom nije dovoljno samo tražiti i očekivati da ljudi iz sveta „seju svoje pare po neuzoranoj i u korov zarasloj njivi“. Ljubav prema zavičaju je nemerljiva i patriotizam takođe, ali naši su se upravo u belom svetu naučili da ozbiljna država ne podstiče biznis makar i stimulacijama za svako novootvoreno radno mesto, već stvara dobre uslove i ambijent za investicije i razvoj biznisa, bez rizika da će svaka nova garnitura na vlasti kreirati neka svojai nova pravila „poslovne igre“, poreze i sve ostalo što jednu zemlju čini privlačnim mestom za investiranje… Ove rečenice istrgao sam iz onoga što sam protekle dve decenije slušao od naših ljudi koji žive u Australiji i Nemačkoj.

A kakvo je još moje dvodecenijsko dopisničko iskustvo? Moram reći puno razočarenja, iako sam nevešto pokušavao da branim i ono što se ne može odbraniti. Evo samo nekih primera.

Kao dopisnik SBS radija, koji emituje svoj program na tridesetak jezika sveta i predstavlja multietnički ponos Autralije, a program na srpskom jeziku četiri puta sedmičo po sat vremena, upoznao sam na stotine naših uspešnih, a svakako i neuspešnih judi sa tog dalekog kontinenta. Sa velikim brojem njih, a naročito iz Niša i sa juga Srbije sam u redovnom kontaktu, a lično se susrećem i kada dođu u zavičaj, u Niš i ovaj deo Srbije. Redovno mi govore kako im se dešava da ukoliko slučajno kažu da žive u Australiji, automatski nailaze na razne „šalterske prepreke“ državne administracije, koje idu dotle da konačno shvate da će dobiti potreban papir, uverenje, dozvolu, odgovor na zahtev i slično, ukoliko u overtu ne tutnu državnom službeniku neku su za bolje raspoloženjei veću ažurnost. Mnogi su mi u sudu overavali ovlašćenja da ih zastupam u pojedinim stvarima kada treba“imati posla“ sadržavnom birokratijom, a redovno sam im savetovao da nikako /ako već imaju srpski pasoš i ličnu kartu / ne pričaju gde sada žive.Jer ako pričaju, birokrate ih već evuidentiraju kao potencijalne žrtve mita i korupcije.

Početkom ove decenije sam kao gost u studiju SBS radija u Australiji od kolege Boba Radulovića čuo i pitanje – kakvi su mi utisci o Australiji? Iznenadio sam ga odgovorom da jedva čekam da se vratim u Srbiju! Bio je zbunjen pa me je pitao-kako to, šta mi se ovde ne dopada? Odgovorio sam mu da mi se ne dopada što građani mogu sve poslove brzo da završe na jednom šalteru, što je državna administracija svesna da je servis građana, da njima služi i od njih živi. Za mene je sve to „šokatno“ i jedva čekam da se vratim u moj zavičajni „državni nered“ rekao sam svom kolegi Raduloviću, koji je čini mi se, a i slušaoci radija, dobro shvatio ironiju mog odgovora.

U Australiji sam upoznao i brojne Srpske pravoslavne crkve i njihove starešine. Te crkve su posle raspada nekadašnjih Jugoslovenskih klubova, postale jedino mesto okupljanja Srba, a slično je i kod pripadnika drugih naroda sa prostora bivše Jugoslavije. Tačno je da te crkve oko sebe okupljaju brojne vernike, da neke imaju isvoje folklorne i druge sekcije, agilne sekcije Kola srpskih sestara i druge oblike družeja i okupljanja, ali ne mogu se oteti utisku da su starešine tih crkava više okrenuti biznisu nego veri i vernicima. Kod njih su najcenjeniji oni koji daju najviše priloga crkvi, pa makar i u svrhu intimnog „otkupa svojih grehova“počinjenih u zavičaju, naročito u posledjem ratnom raspadu bivše Jugoslavije.

Bio sam gotovo šokiran kada sam uz mnogo rizika u vreme sankcija na aerodromu u Sofiji sačekao jednog sveštenika iz Melburna koji je za Fond „Dobročinastvo“ SPC nosio u kešu 200 hiljada dolara. Ljubazno sam ga primio kod sebe u Nišu na njegovom putu ka Beogradu gde će kako mi je rekao predati te pare lično patrijarhu Pavlu. Usput mi je pokazao jedne srpske novine koje izlaze u Australijii i u kojim je uz jasnu fotografiju i tekst u kojem se kaže da je tadašnjem ambasadoru u Kamberi australijska erparhija Grčke pravoslavne crkve uručila kao pomoć SPC ček od 100 hiljada australijskih dolara! To uručivanje ovekovečeno je i fotografijom. A onda mi je po povratku za Australiju, a posle posete patrijarhu Pavlu uz uručivanje donacije za „Dobročinstvo“, rekao da je od patrijarha čuo da ček od 100 hiljada dolara predat našem ambasadoru, nikada nije uručen SPC i patrijarhu. Međutim, isti sveštenik me je molio da ni slučajno u svojim javljanjima za SBS radio ne progovorim o sudbini tih para, jer kako mi je objasnio, onda niko više u Australiji neće dati ni dolar u dobrotvornim i donatorskim akcijama SPC. Poslušao sam ga, ali samo delimično. Jer, kao tadašnji dopisnik „Glasa javnosti“ napisao sam i potpisao tekst pod naslovom „Ambasador koji je voleo čekove“,naveo njegovo ime i rekao o kojoj svoti novca se radi. Niko nije reagovao, nikom ništa nije falilo zbogove bezočne krađe para!

Sada pokojna čuvena ravnogorka Jela Miletić, osnivač manastira Sveti Sava u Ilajnu kod Melburna, koji ima oko 800 hektara imanja i svakog leta i školu srpskog jezika i veronauke u ovom manastiru za više stotina srpske dece iz svih krajeva Australije, otvoreno mi je pred pad Miloševićevog režima rekla da se kaje što je agitovala da se nekim liderima srpske opozicije koji su tamo dolazili, daju silne pare kao pomoć za rušenje Miloševića. Bojim se da su tepare završile u njihovim džepovima, jadala mi se tada tetka Jela.A koliko je bila u pravu, pokazalo je vreme.A čudila se inače, što niko iz Beograda ne pokazuje interesovanje da makar knjigama, filovima, video kasetama, bukvarima i na druge ačine pomogne uspešnijem radu njene Škole veronauke i srpskog jezike.Ambasador iz Kanbere ili konzuli iz Sidneja i Melburna dolazili su jedino umanastir kada smo organizovali veliki Svetosavski sabor,krkali i pili i obećavali sve i svašta,pa ih jednom prilikom umalo nisam najurila sa manastirskog imanja, na kojem je inače formirano i prvo srpsko groblje.Manastir sveti Sava inače decenijama nudi besplatne placeve svim porodicama Srba iz Australije koje nemaju potomke, da tu podignu svoje kuće, ali da posle smrti te kuće ustupe manastiru.

Pre nekoliko godina poveo sam u svoj zavičaj u Sijarinjsku Banju biznismena iz Sidneja koji je bio zainteresovan da u toj Banji investira u eksploataciju mineralne vode koja u sebi ima nekoliko procenata selena, što je inače retkost za mineralne vode u svetu.Ta voda je inače odlazila u reku Jablanicu i niko u njoj nije video mogućnost za biznis.Međutim, kada je moj prijatelj u razgovoru sa predsednikom opštine Medveđa i direktorom Sijarinjske Banje video da oni nisu spremni ni da mu nađu plac za podizanje pogona za flaširanje ove vode, otišao je razočaran i rekao mi je da mu ne poada na pamet da ulaže nešto u Srbiji. .. Ta voda prebogata selenom i dalje odlazi u reku Jablanicu, kao i vode iz još dvadesetak izvora u ovoj banji na inače siromašnom jugu Srbije.Slično je prošao i jedan moj rodjak koji je državnom Koordinacionom telu nudio projekat otvaranja ribnjaka pastrmki na reci Jablanici, bez ikakvih ekoloških rizika.Iskreno se bojim da je ovakvih primera mnogo širom Srbije.

U Australiji inače postoje brojne privatne lokalne radio stanice, pa i neki zakupljeni TV kanali, kao i dva lista na srpskom jeziku.Međutim, u njima rade ljudi koji nisu baš vični novinarstvu, koji emituju bajate ili nevešto odabrane vesti,a najviše prostora posvećuju emitovanju srpske turbo-folk muzike, pozdrava i čestitki i oglasa svih mogućih i nemogućih vrsta i sadržaja, ili biltene događaja u srpskim crkvenim i drugim zajednicama i sportskim klubovima.Vlasnici ovih medija inače nisu spremni da angažuju i pristojno plate profesionalne novinare koji bi unapredili njihove sadržaje.

Posebno tužnu priču predstavlja činjenica da su retke porodice u kojima prve, druge i ostale generacije potomaka znaju da govore srpski jezik.Oni čak i ne pokazuju mnogo interesovanja za zavičaj svojih predaka i retko i pristaju da posećuju Srbiju i upoznaju njene prirodne lepote, istoriju i kulturu. Neki u folklornim sekcijama možda i nauče da zaigraju poneko srpsko kolo, ali teško će sklopiti koju rečenicu na jeziku svojih predaka.

Kada sam pretprošle godine u vreme održavanja Međunarodnog sajma knjiga u Frankfurtu kao autor knjige i monodrame „Borci plaču posle rata“ bio gost tamošnjeg Udruženja pisaca „Sedmica“, koje je inače sekcija Udruženja književnika Srbije,video sam duboko razočarenje naših ljudi u Frankfurtu i pokrajini Hesen, što Srbija na tom sajmu nema svoj štand .A imalo ga je i to na vrlo zapaženom sajamskom prostoru, na primer Kosovo.Udruženje „Sedmica“ je ipak na sajmu zakupilo manji štand i na njemu je i oko njega iz dana u dan bilo na desetine promocija zbirki poezije, romana i drugih književnih dela Srba iz čitave Evrope i Srbije.Kada sam predsedniku „Sedmice“ Ljubiši Simiću pokušao da objasnim da je možda besparica razlog što Srbija nema štand na frankfurtskom sajmu, razoružao me je rečenicom kojom je Čerčil odbrusio svojim generalima koji su mu predlagali da se vojni budžet Velike Britanije može povećati manjim izdvajanjima za kulturu.Ne dolazi u obzir, jer ako uništimo našu nacionalnu kulturu šta ćemo onda braniti i za šta ginuti u ovom ratu protiv Nemaca, ućutkao je Čerčil generale. A Ljubiša mene.

Humanitarno Udruženje žena „Spas“ iz Melburna poćetkom 2014.godine prikupilo je ko 28 hiljada australijskih dolara namenjenih za kupovinu dragocene kamere za bržu i efikasniju dijagnostiku a namenjenu Klinici za grudnu hirurgiju Kliničkog centra u Nišu.Kada je gospođa Tanja Matvikov sa još dve koleginice iz „Spasa“ polovinom prošle godine stigla u Niš, bio sam iznenađen sa koliko neosećanja za pažnju i zahvalnost su dočekane u Upravi KC Niš i Skupštini grada.Bilo mi je krivo zbog toga i lično sam se potrudio da „probudim“ nezahvalne domaćine i najzad je donatorkama iz Udruženja „Spas“ priređen prijem i u Skupštini grada. Međutim, one su otišle iz Niša i Srbije razočarane što su na donaciju morale da plate PDV. Napisale su više pisama premijeru,predsedniku države,resornim ministarstvima, predlažući ukidanje PDV na donacije, ali niko ih nije udostojio ni slovom nekakvom odgovora. Ipak srećna što je Udruženje Spas“ovom kamerom olakšalo rad Klinike za grudnu hirurgiju i izbrisalo duge liste pacijenata koji gravitiraju ka Kliničkom centru Nišu, gospođa Matvikov me je ljubazno zamolila da svojim izveštajima za SBS radio vezanim za donaciju ipak ne pominjem da su morale da plate porez.Nemojte to reći, molim vas, jer to će razočarati naše potencijalne donatore za nove akcije koje planiramo oko pomoći i drugim bolnicama i kliničkim centrima u Srbiji, rekla je gospođa Matvikov i poslušao sam je.Jedino sam agitovao kod kolega koji rade za medije u Srbiji da o tome pišu. Ali, da li problem sa oporezivanjem donatorstva rešen. Naravno da nije, niti može biti tajna za naše ljude u dijaspori.

I mogao bih poštovani skupe, da ređam još puno ovakvih i sličnih primera iz svog dvodecenijskog dopisničkog iskustva, a koji ilustruju koliko ne znamo, ne umemo ili ne želimo da od dijaspore dobijamo ono što možemo i što bi svakako pomoglo Srbiji da se brže izvlači iz tranzicijskih lavirinata.A svedok sam kako matične zemlje drugih naroda umeju itekako da brinu o svojim sunarodnicima razasutim po belom svetu, pa zašto se onda ne ugledamo na njih i „prepisujemo“ od njih?

Biće mi uteha ukoliko ovo moje obraćanje na ovoj konferenciji bude budinik za makar neke uspavane savesti u ovom moj zemlji Srbiji i hvala vam na iskazanom strpljenju da me čujete.