[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
„Korzo je imao svoj red
Neki svoj uhodani sled
Dobro se znalo ko probija led“
Ljerka -Đorđe Balašević
Niš je do pre tridesetak godina bio prava urbana sredina. Bio je otvoren grad, ali bi se svako ko bi došao u Niš, utapao u preovlađujući kulturni model. Na taj način se čuvala osobenost našeg grada i ljudi u njemu.
Nakon decenije ratova, sankcija i represije, sistem vrednosti je značajno urušen, ljudi su izgubili dostojanstvo, osiromašeni su i poniženi. Sve je izgubilo smisao. Zbog toga, Niš je izgubio onaj stari šmek. Promenio se i ostala su samo sećanja na te dane.
Ovo je podsećanje na korzo. Imao sam tek dvanaest godina kada sam kao pridruženi član, uz mog znatno starijeg brata od tetke, bio deo tog velikog šarenila, zvanog KORZO. Naravno, nije mi tu bilo mesto, ali sam zaista uživao. Više zbog namrgođenog lica mog starog dobrog burazera, nego zbog čarolije koju je korzo nudilo.
Kada je hteo da se svima nama javi da će izaći u grad, neko je predložio da bi bilo sjajno da povede i mene jer se užasno dosađujem. Svi su se složili. On nije stigao da kaže bilo šta u svoju odbranu, jer su njegovi i moji roditelji već aplaudirali u čast tako dobre ideje. Nije bilo dalje priče.
Jasno mi je pokazao da nisam dobrodošao već po izlasku iz kuće. Hodao je nekoliko metara ispred mene, obešenog nosa. Škrgutao je zubima, ćutao je, i pomno me mrzeo. Ja sam, uprkos tome, uživao. Bio je to moj prvi pravi izlazak u grad. Bio sam nasmejan i spreman da konačno uđem u svet odraslih. Prečicom.
Naravno, nismo se preterano dobro proveli, on zbog mene, a ja zbog tog nejasnog protoka ljudi. Gore-dole, dole-gore. Nisam baš razumeo pravila koja su svi punopravni članovi tog šetališta znali.
Muškarci su uglavnom imali neke svoje busije odakle su šacovali devojke koje su lagano, u mimohodu, paradno prolazile trotoarom Voždove, do sadašnjeg kafea „Strabello“, a onda bi se šetnja nastavila kroz poznatu hipi dolinu.
Uglavnom sam se smrzavao i dosađivao. Već oko devet korzo se ispraznilo. Njegovi drugari su otišli u neku od kafana, a moj brat-mučenik morao je da me vrati kući. Po njegovom plačnom izrazu lica mogao sam da razumem koliko mu znače sve te stvari, ti mali rituali i želja da vidi devojku koja mu se dopadala. Mislim da je nakon te večeri bio veoma oprezan ako bi imao sumnju da sam možda negde u blizini.
Bili su to poslednji dani takve zabave u Nišu. Nakon toga, možda već sledeće godine, korzo je izašao iz mode. Otvorili su se prvi kafići u Nišu, pa su se i običaji novih generacija promenili. Bilo je moderno stajati ispred kafića sa pićem ili bez, i družiti se, videti devojku koja vam se dopada, a onda otići u kafanu. No, to je neka druga priča.
Čuveni niški korzo, opevan u mnogim pesmama, nekada je bilo od konja do pozorišta. Sedamdesetih godina je promenjena maršruta, pa je šetanje počinjalo kod pozorišta a završavalo se u hipi dolini (ulica Generala Trenijea). Jedna od pesama sa albuma ansambla Merak iz 1985. godine je i pesma Niški korzo, koju stare Nišlije često naručuju kada padnu u sevdah.
Korzo je uvek bilo mesto susreta, mogućnost da se šira ekipa okupi, da se proćaska o aktuelnim temama i da se bude viđen. Nalik današnjim društvenim mrežama. Šetanje bi počinjalo već u kasno popodne, a završavalao bi se do devet uveče. Napravilo bi se dva-tri kruga po ustanovljenoj ruti, a onda bi se odlazilo u kafanu na pivo i girice, ili u poslastičaru na kolače i limunadu.
Korzo je tekovina gradskog načina življenja i tu nije bilo moguće videti nekog ko nije iz neke od gradskih ekipa. Svako društvo je imalo svoje drvo, ili svoje mesto i to se poštovalo. Urbane legende kažu da su se često dešavale tuče između dve ekipe. Ozbiljne ferke zbog mangupiranja, pogleda ili, najčešće, zbog neke devojke. Korzo u sebi ima jak građanski duh. Otud nostalgija.
… Korzo – to neprekidno kretanje u krug čiji krvotok određuju dosada i ljubav – podjednako moćne strasti; kolanje pogleda vrtlog ljubavi iz dosade ili dosade zbog ljubavi; korzo –taj sumorni pločnik u koji je jedanput zauvek čežnja ugravirala putanje šetača, osudivši svakoga ko stupi u njegov omađijani krug na večnu šetnju…
… Bilo je potrebno prelaziti čitavu njegovu dužinu: pokretni bedem sastavljen od lica koja vam ništa ne znače da bi se samo u jednom trenutku susrelo ono pravo, jedino i dugo čekano, po bezbrojnim koracima zasluženo lice, što će čas kasnije ponovo zaroniti u reku sivila, izgubljeno sve do sledećeg mimoilaženja…
… I kada nismo posedovali ništa vredno,poklanjali smo sebe pogledima drugih, primajući zauzvrat iste takve darove u prolazu…
U nekim manjim gradovima, kao što je Prokuplje ili Blace, na primer, korzo je dugo odolevao. To jeste bila glavna zabava mladih sve do kraja osamdesetih godina. Posle 5 popodne, glavna ulica se zatvori za automobile, i onda postane pešačka zona.
Zbog prijatelja iz Prokuplja, imao sam priliku da često, tih osamdesetih godina, osetim zadovoljstvo šetanja sa smislom. Biti u gomili drugara, i tako sakriven u grupi kuražno gledati devojke koje su bile mirisne i doterane.
Iako sam zakasnio sa rođenjem, te nisam osetio pravu snagu tog paradnog šetanja, uhvatio sam ipak miris tog zadovoljstva, tek da me zagolica i da se, eto, setim toga. Sa setom.