Na samom kraju filma Melanholija iz trilogije Depresija, kada istoimena planeta konačno stavlja tačku na ono što se zove čovečanstvom, jedna tetka, inače luda tokom celog filma, ispunivši obećanje sestriću, zapravo vaskrsava čovečanstvo.
Taj podvig učinila je izgradivši „čarobnu pećinu“ za svog sestrića. Luda tetka, njena sestra i sestrić dočekuju kraj čovečanstva zaštićeni u skrovištu načinjenom od par grana naslonjenih jedna na drugu. Par trenutaka pre toga gledalac saznaje da dečakov otac, inače zakleti racionalista, nije izdržao susret sa izmišljenim trenutkom (u umu umetničkog genija) u kom niko više na svetu nije sam. Ubio se sedativima. Fon Trir slika ostvarenje smisla čovečanstva sadržanog u etimologiji reči religija. Po mom skromnom mišljenju ta slika je eksplozija „umetničkog“, intuitivni uvid u suštinu stvari.
Ali kakve to veze ima sa ranohrišćanskom bazilikom kojoj preti sahranjivanje u asfaltnom sarkofagu. Na žalost nikakve, sem što je fon Trir dao odgovor ko će zatrpati, odnosno ko je zatrpao baziliku. Zaista ko je zatrpao? Neodgovorna i nesposobna vlast, građevinski radnici na koridoru 10, bagerista? Ne, zatrpali smo je svi mi. Trajno usmrtivši mit, amputirajući organ vere (ne znam gde se nalazi, ali znam da postoji), mi smo izgubili nit koja nas povezuje sa onim što je bilo naivno verujući da bez toga sutra postoji.U svojoj gluposti verujemo da se može izgraditi čardak ni na nebu ni na zemlji i da se može podići kuća bez temelja.
Podsetiću one, koji vole da pokazuju slike sa svojih odmora i putovanja, da je Antigona važnija od gomile kamenja na Akropolju. Vrednost bazilike je u našem odnosu prema njoj. Sama gomila krša ne vredi ništa više od temelja neke nedovršene kuće na lokaciji gde nije dozvoljena gradnja. Kad smo već kod bespravne gradnje, mogao bi neki ministar kome ne nedostaje duhovitosti da kaže: Ko je kriv Justinijanu, kad nije dobavio sve građevinske dozvole. I dok se dokoni naučnici bave dekonstrukcijom mita, marksističkom kritikom, feminističkom kritikom, seciraju samu srž čoveka, po mom, a i na moju veliku radost i fon Trirovom mišljenju, ja ću se potruditi da dekonstruišem postupak napredne nam vlasti. Milenijum i po od sadašnjeg trenutka neko buduće čovečanstvo, ako ga bude bilo, na sloju koji datira u naše vreme pronaći će samo gomilu plastike. Amorfnost i postojanost ovog materijala paradigma je čoveka 21. veka. Postojan u svojoj gluposti, amorfan u svojoj bezizražajnosti, naš napredni čovek ipak je dovoljno pametan da odluči da prelije asfaltom dostignuće onih pre njega. Jer ko zna, možda se pojavi neki izrod sa atavizmom u vidu gore pomenutog organa, pa se začudi i zamisli nad ruševinama. A čuđenje i mišljenje predstavljaju zločin zar ne? Zato, raspisuj tender za zatrpavanje bazilike, što je sigurno, sigurno je!