[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milan Jovanović STRONGMEN
Ovo je neka ruska priča koju sam pokupio kroz život. I ako nije, praviću se kao da jeste, jer sam siguran da je ja nisam izmislio. Čak nije ni obična priča nego basna.
Bio jednom jedan pas. Tužan pas. Uvek je imao neke tužne priče, hodao podvijenog repa i bio stalno u problemu. Da li zbog njegovog držanja ili zlehude sudbine bio je stalna meta napada svih životinja, onako hobija radi. Svako ko je prošao kraj njega bi ga klepio šapom, ujeo ili oborio na leđa. A on bi jadan, prijateljstva radi pokazivao svoju dobrotu tako što bi jačim od sebe lizao jaja. Samo da ga ne diraju.
I taj tužan pas je izgledao sve tužnije i tužnije i vremenom se povlačio u sebe i samoću. Najlepše mu je bilo u dubini šume kada nikog ne bi sretao. Iznenada, u senci stogodišnjeg hrasta sretne se licem u lice sa starim liscem i uplašeno obori pogled. Stari lisac vidi da je pas podvrnutog repa i preplašen pa kaže:
– Ne boj se. Neću ti ništa.
Pas ga samo gleda.
– Ne samo da ti neću ništa nego ću da ti pomognem da te više ne diraju ostale životinje. Znam šta je tvoj problem i kako da ga rešiš.
Pas ne može da veruje šta čuje.
– Ma pusti me. Moju muku ne znaš. Svi me maltretiraju.
– To je zato što svima ližeš jaja, ja ću da ti kažem.
– Pa šta da radim kad me svi kinje i maltretiraju.
– Pokaži zube! Zareži! Uspravi se!
Pas pokaza zube i glasno zareži.
– Grrrr!
– Jače! Agresivnije! Uplaši me!
Pas ponesen tim rečima zareža još jače i iskeženih zuba se unese u lice starom liscu.
– Tako je. Bravo. Kad si takav niko neće smeti ni da ti priđe.
Tu se pas i lisac rastanu i svak pođe svojim putem. Pas prvo naiđe na nekog malog prgavog ptičara. Odmah zareža na njega i ovaj se skloni.
– Šta ti je bre, šta režiš? Nisam ni imao nameru danas da se svađam.
Pođe naš pas tako dalje, pa naiđe na džinovskog mešanca koji ga je do sada tukao mnogo puta. Poučen lisčevim rečima i novim iskustvom on iskezi zube i zareža na njega krvavih očiju. Veliki rđavi badža među psima se zbuni pa pođe par koraka u nazad pomislivši „Ovaj mora da je lud. Bolje da se sklonim“.
Naš pas dobio novo samopouzdanje i samo ide po šumi i reži na svaku životinju na koju naiđe. Naišao on i na vuka i na medveda i oni se sklone. Što je sigurno, sigurno je. Boje se životinje besnila.
U svojoj novoj snazi pas šparta šumom pa zareža na starog lisca koga, u euforiji, nije ni prepoznao. Lisac nije ni trepnuo na preteće ponašanje psa. On zareža još jače unoseći se u lice svom zaboravljenom učitelju. Stari lisac ga gleda u oči i umorno kaže:
– Nema potrebe da režiš. Meni uvek možeš da ližeš jaja.
Padaju mi na pamet desetine smernih i siromašnih političara koji su se družili sa nama i tapšali nas po leđima dok smo im bili podrška za bolju, naprednu, poštenu budućnost. Našu bolju ZAJEDNIČKU budućnost. Kako je vreme pokazalo, ti naši dragi predvodnici su zaboravili da smo svi mi ZAJEDNO i DOSledno NAPREDno bili za bolju budućnost. Sada ti naši dragi prijatelji političari stekli reputaciju nedodirljivih polubožanstava. Barem dok se gledaju u ogledalu i izgovaraju De Nirovu “Ar ju toking tu mi?”. Kad kritikujemo vlast što nemamo za struju, hranu, … to je orkestriran napad. Kad kritikujemo opoziciju što se udvara vlasti da bi dobili ponovo svoju porciju sa stola mi smo botovi. Jednom rečju reže na nas.
Evo meni lično ne moraju da reže. Mogu i dalje …