Ljudi bre, ne idu ćevapi i Sveti Sava

U nekim niškim osnovnim školama sutra će se baš mrsno proslaviti srpski prosvetitelj Sveti Sava. Ordeveri, ćevapi, pite, trljanice, slatko… Pobogu, zašto?

Ostadoh malo zbunjen pre dva dana kada mi drugar reče da su na roditeljskom sastanku u jednoj poznatoj osnovnoj školi rekli majkama i očevima, tačnije dali zadatke, ko će šta da napravi i donese od kuće za proslavu sutrašnjeg velikog i lepog pravoslavnog dana, kada se obeležava Sveti Sava. Ovakva praksa postoji do četvrtog razreda i sve zavisi od učiteljice ili učitelja.

Ne slavi se tako svuda, svakako, ali u ovom i još nekim slučajevima, baš se priprema hrana „na veliko“, mada za tim nema potrebe.

Njegovo mučeništvo mi je nespojivo sa bilo kojim đakonijama srpske trpeze koje su zaista ukusne, ali za ovu priliku, nisu. Ili sam ja pun nekih predrasuda o Svetosavlju, kome nekako i sam pripadam.

Sveti Sava je svoj život posvetio prosvetiteljstvu Srba, to je školska slava i sem žita, kolača i sveće ne vidim potrebu ni za čim drugim, sem da se tog dana utvrde saznanja o ovom svecu koji na Hilandaru teško da je ikada čuo za ćevape, ali eto i to doživesmo. Ne bih da govorim koliko je to po nekakvom sanitarnom zakonu da roditelji donose hranu ili pa da istražujem koliko je sutra ćevapdžijama skočio promet. Na stranu to što su negde planirani i budžeti da se posle priredbe poseti kakav restoran društvene ishrane. Da se proslavi Sveti Sava. Nek’ poručkaju to što imaju sutra, ali za sledeći put… Razumemo se, zar ne?

M. Smiljković