Sećam se kako smo se sestra i ja devedesetih godina sa decom kućnih prijatelja igrale skupštine. Igra se sastojala u oponašanju skupštinskih skandala: jedan od nas bio bi Šešelj, drugi njegov protivnik, dve osobe su bile izbacivači. Nakon kraće rasprave Šešelj bi u igri, koja je preslikavala tadašnju (nad)realnost, polivao protivnika vodom, što bi uzrokovalo da ga obezbeđenje, jedan držeći ga za ruke a drugi za noge, izbaci iz imaginarne skupštine.
Smenjivali smo uloge, ali je svako od nas s nestrpljenjem iščekivao kada će biti buntovni i ludi Šešelj. Pretpostavljam da je posebnu zabavu u dečjoj recepciji igre pričinjavalo to što nas neko nosi kroz sobu, pa izručuje u hodnik.
I sada se smejem dok se toga sećam.
A uopšte nije smešno.
Zapravo je onako kako je u svakoj vrsnoj komediji: u jednom mikrotrenutku uvidiš krajičkom svesti da je sve čemu se smeješ samo zamaskirani horor. Što veći užas, što veća nemoć – to veća komika. Jer, naposletku, i treba preživeti – instinkti nas gone da grabimo vazduh kada nas teška ruka davitelja gura dublje u močvaru.
Problem sa komedijama jeste taj što nas ne mogu dovesti do katarze kao što to mogu tragedije. Pročišćenje uma i osećanja nikako ne dostižemo, valjda zato što nam ni tragedije nisu valjano koncipirane: nedostaje nam saosećanje, nedostaje nam otmenost, nedostaju nam stradanja junaka, uzvišenost atmosfere.
Od svih delova bitnih za tragediju, imamo samo strah, na koji smo se toliko navikli, da ne može biti više konstitutivan element, ničim više ne zrači.
Ostajemo, dakle, zaglavljeni. Nedovršeno tragični i dosadno komični. Na repertoaru se daju isti komadi, a mi, raskomadani, i dalje to gledamo. I povrh svega, plaćamo visoku cenu ulaznice. Još uvek čekamo da se nešto suštinski promeni. A menja se, u principu, samo voda u čaši kojom neki Šešelj gađa nekog protivnika, koji mu to možda i nije?
Zabavljali su se naši poslanici u Skupštini tih mračnih godina, bogami, zabavljali smo se i mi. Gledali smo prenose umesto svoja posla, pošto posla, kao i sada, uostalom, nismo imali. Takav je virus vladao, epidemija laži, besmislica i ubijanja razuma, nije bilo moguće izolovati se. Jedino da se otišlo u neko udaljeno selo, ali bi se i za njega ispostavilo da pripada Potemkinu. I do nepostojećeg mesta bi voda sa skuštinske govornice pronašla put, i zavela nas da je oaza. Godinama već cevčimo tu političku žabokrečinu i još i diskutijemo o njenom kvalitetu, dok jedne žabe odlaze, a druge dolaze na potkivanje.
I eto, otvorena je svečana sezona novih kreketanja. Počeće, nadamo se, i novi krug polivanja i izbacivanja, sada obogaćen novim tehnologijama. Sve što se desi, moći će da se postavi odmah na društvene mreže. Narod će antikatazično da lajkuje ili jalovo da se zgražava. Po ko zna koji put čujemo iste narodne replike onih manje pijanih na ovom Titaniku: cene u skupštinskom restoranu uvredljivo su male za narod koji gladuje, ništa se ne radi, za šta plaćamo one šupljoglavce…
Otvorena je skupštinska šupljina i sada neka nova i stara, lica bez obraza, a neka i bez ličnosti, vire odatle. I šačica idealista koji veruju da mogu ući u obor i valjati se sa svinjama, a izaći sa mirisom Šanela 5. Ili bi se igrali Isusa, da hodaju po vodi i umiruju oluje.
Ne, nisam videla kada je krenula pometnja oko odlaganja sednice. Čitala sam, ali nisam razumela ko je tu koga minirao i zašto. Ko je silovao govornicu. Ko je silovao vruću jagnjetinu. Ko je silovao silovanje. Čitava ta vest zaličila mi je na scenu iz Beketovog „Godoa“, kada međusobno skidaju šešire i stavljaju na glavu. Uvek kad pomisliš da ne može biti apsurdnije nego što jeste – apsurd te ospori. Na kičmi smisla, apsurd najlepše raste.
Nisam razumela šta se desilo, ali znam da nema tog sukoba koji kafana ne može rešiti. Još ako je iće i piće na račun drugoga, onda se može i zapevati ona dečja, večna: mir, niko nije kriv, ava, narod jeste krava, kupus i pečenje, slatko pomirenje.
Ali, ako se ne uslika – kao da se nije ni dogodilo. Zato su, videh, dve poslanice odmah po sedanju u klupe napravile selfi. Nasmejane, a sigurno da im nije lako, mučan je put do babinog kola, u kome se sa đavolom tikve sade.
Interesantno mi je (ili tužno), međutim, nešto drugo. Ne činjenica da se tikve i o šuplju glavu obijaju i da se blato ispod noktiju teško skida, već da i po prelasku u novi milenijum nismo se izlečili od starih bolesti. Mladi poslanici prekonoćno su dobili svoje poltrone i izraze oduševljenja i divljenja što neko koga poznaju sedi u oboru. Poznavanjem lica koje se pojavljuje u Skupštini, i ti si deo Vlade. A vlast je popularnija od časti iz senke.
Čestitke su pljuštale… „Svaka čast!“
Orila se radost narodna zbog narodnih poslanika.
I upitah, ako govorimo za takve stvari „Svaka čast“, šta treba da kažemo onima koji nešto stvaraju… koji su napisali hiljade stranica naučnog rada… koji su spasili nekome život…
Šta treba reći onda srpskom seljaku koga država šiba kako stigne, koga šibaju vremenske nepogode, pa on, ipak, uspe da nešto iznedri iz plodne, ali namučene, bombardovane i ponižene zemlje…?
Kleknuti na kolena pred njegovu tezgu, poljubiti mu ruke?
Kako reći zabludelima, kako reći starletama iz skupštinske klupe, kako reći profesoru, kako reći Čoveku… to isto „Svaka čast!“, a da se razlikuje?
Kreketati? Groktati? Grohotom se smejati? Pokriti obraze rukama?
Ili najbolje – politi sebe vodom i izbaciti sebe samog iz igre.
Na tome, iskreno, svaka čast.