U toku ove godine rehabilitovaćemo oko 170 kilometara lokalnih i drgih puteva, što će u mnogome olakšati život građanima… – reče nam pred TV kamerama nadležna ministarka dr Zorana Mihajlović. Reče baš tako – REHABILITOVAĆEMO!
Ne znam zašto, ali me je nešto neprijatno štrecnulo. Pa, ljudi moji, da li je došlo vreme i puteve, bilo one najlokalnije makadamske, neasfaltirane, ili one malo gradskije, da tako kažem, sa još po malo asfalta na njima i mnogo više rupa nego ikada ranije, rekoh sebi, došlo vreme da te takve naše jadne i nikakve puteve stavimo u bolesnička kolica i da ih malo polečimo? Šta drugo da radimo ako nekoga stavimo na REHABILITACIJU?
Prvo što čovek pomisli u sličnim situacijama jeste da nije dobro čuo ono što je čuo. A kada čuje ponovljenu informaciju, onda pomisli da nešto nije u redu sa njim i sa poimanjem i znanjem sopstvenog jezika. Pa se onda izkonsultujemo sa famoznim sveznajućim i nepogrešivim Internetom (Vikipedija, Vukajlija, ili uzmeš kljigu Vujaklije u ruke – svejedno). I gle čuda – baš svuda tamo piše da je famozna REHABILITACIJA „dug i mukotrpan posao, kojim se rehabilitant ohrabruje da se vrati u normalno stanje“.
Vredna hvale je vest da će se 170 KM puteva rehabilitovati“ , recimo po srpski: oživeti, izlečiti, podmladiti, prosto vratiti u neko prethodno koliko-toliko normalno stanje. Nedostaje samo jedna „sitnica“ – rehabilitacija ljudi, građana, naroda… Zar svi oni kojima je umanjena plata i penzija ne zaslužuju da se i oni rehabilituju? Da li neko treba da bude poput, možda Draže Mihajlovića, ili neko baš bolestan, pa da mu se pomogne zdravstvenim i pravnim terminom – rehabilitacija? Možda, recimo, to isto treba da važi za prosvetne radnike, koji su punih pet meseci štrajkovali,možda oni silni bivši radnici biviših fabrika?…
Svi bismo, zapravo, želeli da se na pravi način rehabilitujemo. Ovo naročito važi za ovu šaku jada od naroda što preostade na jugu Srbije. Druga „rehabilitacija je primena metoda psiho-fizičke i socijalne pomoći pojedincima sa bilo kojim hendikepom kako bi bili u mogućnosti da na najbolji način samostalno povrate izgubljene sposobnosti i uključe se u život“ – ovo doslovno piše u popularnoj „Vikipediji“. Od učene lepotice–ministarke red je bilo da čujemo i dodatak, koji kaže da se savremeni pristup rehabilitacije oslanja, pre svega, na osnaživanje osoba za korišćenje sopstvenih najboljih kapaciteta i sposobnosti.
Narod Niša i kompletnog južnog dela zemlje bio bi srećan da je neodoljiva ministarka Zorana, osim puteva, bar jednu reč rekla i o standardu istih ovih ljudi.
Rehabilitacija je, dakle, primena metoda psihofizičke i socijalne pomoći pojedincima sa bilo kojim hendikepom kako bi bili u mogućnosti da na najbolji način samostalno povrate izgubljene sposobnosti i uključe se u život uprkos teškoćama koje imaju. U svemu tome je popunjavanje rupa na putevima od 170 KM u Srbiji samo delić onoga što tom svom narodu država duguje i bez čega on ne može da „povrati sposobnost“ da se ljudski uključi u normalan život. Narod nije ništa izgubio, jer mu je baš to neko uskratio i dužan je da mu vrati ono što mu je uzeo. Reč je, naime, o jednoj kompletnoj, a ne samo putnoj, rehabilitaciji.
I ko zna zašto je to izgleda dobro što se mnistarka Zorana dosetila ovog neobičnog termina? Možda će ga prihvatiti i drugi ministri, pa će možda i kompletnom narodu biti bolje? Kažemo možda – ko zna?