Minovci: Radulović nas otera u stečaj pa sada molerišemo i „jedva dišemo“

Traljavo sprovedena tranzicija fabrika u niškom regionu, ostavila je na hiljade porodica bez kore hleba. Jedna od takvih firmi je i MIN „Vagonka“ iz Niša gde je 270 radnika „izbačeno“ na ulicu iako su bili jedina firma u regionu iz te delatnosti. Šta ti ljudi sada rade, kako preživljavaju posle stečaja, malo ko se pita?

min13
arhiva gradjanin.rs – slobodna ilustracija iz 2010. godine

Posle istraživanja Građanina, saznajemo da su dobili 200 evra po godini radnog staža i malo ko je uložio ta sredstva da bi mu se vratila. Novac se potrošio na osnovne potrepštine, kućne aparate, školarine dece… Danas je došlo vreme snalaženja, da se izbori goli opstanak.

Boban Maksimović i Boban Ramadanović, mesec dana, kako kažu, su bili kao izgubljeni, bez posla. Onda su se okrenuli moleraju. Sada na preporuku idu od kuće do kuće, uvek zajedno rade, bez obzira na površinu za krečenje, pa koliko se zaradi.

boban-i-boban
Boban Ramadanović i Boban Maksimović

Baćo moj, tužna je to priča. Min „Vagonka“ je bila sjajna firma, jedina u regionu za remont vagona, lokomotiva, krupne mehanizacije… Niko nije verovao da će da nas smaknu kao kegle. Uostalom, kada imaš takve majstore, mašine, a uz to i nekakav monopol na zanat pa možeš da radiš koliko hoćeš. Mislili smo ko je „lud“ da gasi firmu koja može mnogo da donese novca. Ali, kada je došao za ministra privrede Saša Radulović, a sada veliki opozicionar, bilo nam je sumnjivo što nam preko ministarstva ne uplaćuju novac koji smo zaradili posle remonta vagona. Preklapali su se meseci i jednom prilikom se mi, odnosno naš sindikat, susretne s njim na sastanku da vidimo gde je problem. Posao završen, želimo svoje pare i još posla. To je valjda posao ministra privrede. On nas je na tom sastanku ocrnio. Mi smo ovakvi, onakvi… Mi ga gledamo, ne možemo da verujemo. Kada je rekao da smo neradnici, neki od nas poskakaše, „pa posao u roku završen, aman čoveče, ali… – priča Boban Maksimović, tada član sindikata.

On kaže da je posle sastanka dogovorena neka isplata, ali su ostali sluđeni ponašanjem ministra.


Kako nam je sve postalo jasno

Sve nam je bilo jasno kada je jedan veliki tender, umesto u naše ruke, pripao jednoj firmi iz Hrvatske. Onda su slali nešto i u Smederevo… Vidimo mi tu „koliko je sati“ i onda je tekla neka borba, ali džaba. Odlučeno je da nas posle 100 godina ugase tako da smo shvatili ponašanje ministra. Šta ćemo gde ćemo, ‘ajde za četku, mistriju i kofu pa u moleraj – objašnjava Maksimović.

On napominje da im se tih „Radulovićevih 12 plata“ još duguje, a „ministar privrede je to na televiziji objasnio kao veliku uštedu za Srbiju!?“ Potraživanja još postoje od Fonda za razvoj, ali to je na „dugačkom štapu“.


Jedan od njegovih kolega Rade Milojević kaže da se Minovci mogu najviše videti na buvljaku.

Svašta prodaju, od igle do lokomotive. Ima nas i koji su nse „bacili“ na stolariju, ima ih na poljoprivredi pošto je većina sa sela, ima desetak radnika koji su zaposlili u „Leoniju“ i nekim sitnim zanatskim firmama. Nesreća je to moj druže – završava Milojević.

Mašinska industrija Niš osnovana je 1884. godine kao radionica za remont vozova. Sada neka od fabrika i nešto radi, ali većina je privatizovana i nije ni nalik slici iz nekih boljih vremena.

M.Smiljković

Sadržaj realizovan u okviru projekta „Umetnost preživljavanja u srpskom dvorištu – Uzroci, profil i kretanje siromaštva na jugu Srbije“. Projekat sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

1 Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

© 2023 GRAĐANIN - Gradjanin.rs je upisan u Registar medija Republike Srbije pod rednim brojem: IN000266