U medijima često nailazimo na tužne životne priče ljudi koji žive u veoma teškim uslovima. Zbog užurbanosti savremenog života, ne uspevamo da saosećamo sa njima, da se osvrnemo i pomognemo im. Život je ponekad čudan, nepredvidiv i suroviji od bilo koje sudbine o kojoj smo čitali ili koju smo posmatrali.
Tragedija današnjice svodi nas na „svoja posla“, ali nema opravdanja ako ne pomognemo ljudima u nevolji, počev od nadležnih institucija, preko humanitarnih organizacija do ljudi dobre volje kojih svakako ima.
Petočlana porodica Cvetanović iz Donjeg Dušnika je samo jedna u nizu takvih porodica koju je životni tok doveo do ruba egzistencije. Boban i Zorica podižu trojicu sinova četrnaestogodišnjaka Bobana, sedmogodišnjeg Kristijana i malog Vlajka koji ima samo četiri godine. Pored njih trojice, u ovoj porodici živelo je još troje dece. Oni su punoletni, osamostalili su se i otišli iz Dušnika. Ali, ovo petoro koji su ostali na svom ognjištu, u kući koja je stara oko 150 godina, žive u nehumanim uslovima.
Kuća u kojoj živimo je veoma stara, sklona je padu. U kući nemamo vode, a i struju su nam isključili zbog duga od 20 700 dinara. Više od godinu dana živimo u mraku. Sada je kamata uvećala dug i iznosi 34000 dinara. Jedino primanje u kući je socijalna pomoc od nešto više od 19000 dinara. Sa tim novcem ne možemo da platimo dug jer nam neće ostati za hranu – objašnjava Boban Cvetanović.
U nekoliko navrata, u periodu od 2014. godine do danas, obraćali su se Cvetanovići nadležnima zahtevom za sanaciju kuće ili dodelu socijalnog stana u Gadžinom Hanu. Tražili su da se formira komisija koja bi izašla na lice mesta da se uveri u kakvom je stanju kuća i u kakvim uslovima žive. Do sada odgovor nisu dobili.
Stanje je sve teže. Na kući je izvršena sanacija krova, to nam je pomogla Opština Gadžin Han. Ekumenistička organizacija je počela sa izgradnjom kupatila, ali su odustali kada su videli da u kući nemamo ni struje ni vode. Zbog težine novog krova, stari zidovi kuće su počeli da popuštaju. Sada se pitamo da li smo uopšte bezbedni u kući – ističe Zorica Cvetanović, koja sa suprugom radi sve sezonske poslove, nadniči i kopa grobove samo da bi došli do malo para za život.
Najstariji od trojice braće na jesen treba da krene u srednju školu u Nišu. Roditelji su zabrinuti za njegovu budućnost, jer nemaju dovoljno novca za njegovo školovanje. Kristijan polazi u prvi razred, a Vlajko je još mali. Njima nedostaje sve, odeća, obuća, igračke, hrana, sredstva za higijenu, školski pribor… Takođe, tražili su od nadležnih institucija pomoć u ogrevu, ali, po njihovim rečima, prošle zime je nisu dobili.
Tužno je gledati decu kako uče uz plamen sveće, kako oskudevaju u hrani i odeći i žive u trošnoj kući sa starim nameštajem i prozorima koji ne dihtuju.
Ovoj deci je potrebna pomoć!
Mogu li nešto Punoletna deca da pomognu ili su i ona socijalni slučajevi?
Sam’ da prenesu aerodrom i ima da reše sve ovakve „sitne“ probleme u Južnoj Srbiji… do „krajaove godine“ !
Kao i isplate veteranima, RPNP tj. radnicima Niških propalih preduzeća,ljudima kojima su izvršitelji oduzeli imovinu… „Solidarnost i ljudskost više ne postoje“ tj. „Oni /ljudi/ više ne
postoje“ -Ž. Pavlović , pisac i režiser pokojni !