Nije doktor dugme, da ga stiska svako

Možda ste nekada pitali neko dete šta će biti kad poraste. Dijapazon željenih zanimanja je veliki, dečaci vole da budu policajci, vatrogasci, ili superheroji sa plemenitom namerom da pomognu svima.

Devojčice vole da budu frizerke, učiteljice, doktorke. A neko kaže i nešto sasvim neočekivano, što svim mamama i tatama izmami osmeh na lice.

Ja sam bila jedno od te dece koje je znalo i volelo da  bude lekar, da pomogne svima, izleči i previje rane, pregleda stomak, posluša srce.

Obzirom da potičem iz lekarske porodice, i da sam rasla uz dvoje lekara, da sam od malena provodila vreme uz njihove knjige, i u njihovim ordinacijama, sve mi je bilo poznato, i odabir fakultet bio je sasvim lak i logičan.

Danas, mnogo godina kasnije, sa diplomom lekara i specijaliste imunologije,  ne samo da i dalje učim medicinu, čitam nova istraživanja, lečim ljude, već sam i u poziciji da učestvujem u radu i organizaciji jedne privatne zdravstvene ustanove. Svakodnevni rad i odlazak na posao za mene je pravo zadovoljstvo.

Dok sedim u dobro mi poznatim čistim i provetrenim prostorijama i prisustvujem jutarnjem sastanku sa svojim kolegama i ostalim osobljem, iako nas ima malo, osećam da sve dobro funkcioniše, da su nam sastanci orjentisani ka nalaženju rešenja, da su nam diskusije o pojedinim problemima iz lekarske ordinacije usmerene ka nalaženju najbolje terapije, ili pružanju najbolje pomoći našim pacijentima. U takvom okruženju osećam se dobro, volim svoju struku, volim da sve još više unapredimo, razmišljam o tome kako bi lepo bilo da i moje dete bude lekar.

Svakoga dana zahvalim se svim svojim učiteljima, naročito onima koji su me učili kad sam već bila odrasla i posedovala diplomu lekara.

Većina njih me je prihvatila kao svoje dete, prijateljski i nežno trudili su se da mi prenesu svoja znanja, pokazivali mi primere iz prakse, ukazivali na bitne stvari. Mnogi od njih bili su sastavni deo političke scene našeg grada.

Uvek sam se pitala šta je njihov motiv da to bude tako. Znam da su svi oni prepametni, i vredni, i u ordinacijama pravi lavovi, borci za ljudske živote, virtuozi svog zanata. Spoljašnji, svima vidljivi motivi, poput određenih funkcija, dobrih automobila, novca i moći jesu mi razumljivi. Opet, znam da su to toliko vredni ljudi, da sve to ionako već imaju.

Pretpostavljam, u pitanju su neki unutrašnji motivi, koji meni ne mogu biti poznati.

U narodu se kaže: „Politika je kurva“. Ja bih dodala da je to tako pogotovo u Srbiji. U Srbiji politika i nije baš kulturna, nema nivo politike koja postoji negde u Švedskoj ili Norveškoj. Veoma je nezahvalno u Srbiji baviti se njome. Puna je nelogičnosti, prevara, preletanja, nedoslednosti.

I, iz nekog meni sasvim nepoznatog razloga, politika u Srbiji, puna je doktora medicine, i to onih sa najvišim zvanjima.

Pitam se, kada su prihvatali političku funkciju da li su znali gde idu, da li su znali da će ih možda neko, i to baš kolega na višoj političkoj funkciji smeniti tokom emisije koja se uživo vodi na TV-u, da li su znali da će ih stiskati drugi političari i drugi ljudi na drugim funkcijama? Da li su znali da će ih pljuvati narod, da će biti ismejani, da će možda biti samo nečiji poslušnici? Da li su tokom svojih mandata izgubili svoje početne plemenite vizije, ako su ih uopšte imali?

Da li su svesno pristali da ih stiska svako? Ne znam njihove unutrašnje motive, ne znam otkud tim doktorima, mojim profesorima želja da ih u politici i na funkcijama u odelima stiska svako.

Ali znam, da su svi do jednog svojim đacima potrebni, čistog obraza i zdravog uma. I znam da su još više potrebni svojim pacijentima, u belim mantilima, sa stetoskopima i pravim obeležjima lekara. I znam da su potrebni svojoj struci, da održe dostojanstvo i kad je teško, da zadrže mladu decu ovde, blizu njihovih majki i očeva.

Znam da svi oni imaju moć, da ovoj zemlji pomognu radeći posao za koji su se školovali. Imaju moć da budu svetli primeri, ugledni modeli u koje će narod i studenti i kolege i predstvanici vlasti gledati sa poštovanjem.

I kad bi nastavili tako – svojevoljno da samo rade svoj posao, najbolje što umeju, za najveću dobrobit svojih pacijenata, možda bi to bilo mnogo vrednije i korisnije od bavljenja politikom. Tada bismo imali dobro lečene pacijente, dobro učene studente, dobro organizovana bolnička odeljenja, dobro organizovane nastavničke katedre.  I što je najvažnije poštovanje koje lekarska struka zaslužuje bilo bi očuvano.

Na kraju- inspiraciju za naslov dobila sam od blogera Bogdana Stevanovića i njegovog teksta pod naslovom Nije dete dupe da ga ima svako. O deci možda budem pisala već sledeći put!