[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Pešić
Neki niški političari opsednuti su manifestacijama koje svoje gradove promovišu čvarcima, mirisom roštilja, belim mužem i pihtijama. Smatraju da su jedino one te koje uspešno promovišu kulurni identitet i tradiciju jedne sredine. Nemam nameru da ulazim u raspravu o tuđim ukusima, i prihvatiću to kao polaznu osnovu za dalju promociju našega maloga mista.
Ako nisu uspeli sa Konstantinom, što je očigledno gradskoj vrhuški bio preozbiljan zalogaj, ovo je izgleda po njima jedini put brendiranja dragog nam Niša. Neću da kukumavčim ni zbog toga što na danima niškog bureka na palilulskoj rampi umalo lokalni voz za Belu Palanku ne ubi jednog od posetioca jutarnjeg nam zadovoljstva, kao što se, na žalost, to desilo juče.
Bilo je i u Nišu pokušaja, ali su bili loši. Uvek su izgleda loši kad ih drugi sprovode. I da nije bilo zlih demokrata da nas podrivaju četri godine pre Milanskog edikta, mi bismo to mnogo bolje. Ovako, uradili su ovi maksimalno šta su mogli, imajući u vidu to šta im je ostavljeno u nasleđe.
Floskula je donekle tačna. Kad se povuku poplave i vlasti koje izgube izbore sva prljavština ispliva na površinu.
Nije mi samo jasno šta je to u džezu što smeta niškoj političkoj eliti. Da nije možda u pitanju ne vrsta muzike, nego činjenica da neko iz njihovog grada, neko mimo njih i uz svo njihovo kočenje ume i može da organizuje najbolji džez festival jugoistočne Evrope. Oni Nišvil ionako više prhataju kao nužno zlo, nešto što se ne može osporiti niti zaobići, nešto što Nišlije vole, a nema slabu tačku, nego kao nešto što bi oni kao predstavnici naroda od srca prihvatili i za isti se u prestonici založili.
Kako inače razumeti potpunu indolentnost, sem časnih primera, da se jedini pravi kulturni brend Niša prihvata nevoljno, sa dozom blage ignoracije i zavisti. Teško se oprašta uspeh. Teško se priznaje da neko uspeva uprkos nemaštini da po strogim principima profesionalnosti napravi besprekoran posao. Iz čistog entuzijazma. Kažu da organizatori istog imaju profit. Pa šta? Pošteno zarade svaku banku koja im ostane kao honorar posle završnog takta na festivalu. Nikom ništa nisu ukrali, nisu nikog zaposlili, niti na vezu nekog promovisali uprkos njegovim sumnjivim vrednostima. Nisu čak napravili ni jedan jedini propust sa volonterima, što se inače dešava kada ih Grad organizuje i angažuje.
Biće Nišvila i bez pomoći ministarstva i uprkos deklarativnom zalaganju, a suštinskom bojkotu od strane niške političke elite.
Moje su misli usmerene korak dalje.
Kako da pomirimo sevdah i džez, belmuž i sving, trubu i harmoniku. Kako da Nišvil zaista postane brend Grada čak i po merilima beskompromisnih ljubitelja roštiljijade i kupusijade.
Predlažem da napravimo dane niške hrane, kulture, umetnosti i amaterskog stvaralaštva, da pomirimo tradicionalno i moderno. Da Nišvil ne bude kost u grlu, nego da bude potka oko koje će se isplesti nova, dinamična i moderna gradska manifestacija.
Predlažem da to budu dani Niša pod nazivom Nišvilijada.
Poput pihtijade, slaninijade, kobasicijade ili roštiljijade. Prelažem da džez bude spona između potrebe urbanog i neophodnosti za merakom. Neće se promovisati hrana po principu prežderavanja i oblokavanja, nego po principu predstavljanja najboljeg što južnjačka kuhinja može da ponudi. Moguće je, recimo, na glavnom gradskom trgu ili duž keja Nišave postaviti na desetine štandova, za koje će prethodno pod simboličnim uslovima konkurisati ugostitelji i udruženja koja čuvaju etno tradiciju našeg kraja. Cena mora da bude takva da samo pokrije troškove održavanja čistoće i komunalne potrebe. Na tim štandovima mogla bi se spremati i prodavati tradicionalna jela, ali i rukotvorine i suveniri, i sve što jeste naše južnjačko. A sve uz zvuke diksilend benda koji bi dopirao sa etno stejdža postavljenog ispred Ambasadora ili oficirskog doma.
U pešačkoj zoni bi se mogle izvoditi kratke alternativne pozorišne predstave, mladi bi predstavili svoje performance, slikali na otvorneom, a horovi pevali džez klasike. Na ulazu u Tvrđavu bi svirao gudački kvartet. A po udaljenim kvartovima bi se na otvorenom prikazivali filmovi. Most prema tvrđavi bi mogao da bude naka vrsta otvorene zone bez saobraćaja, gde bi ekološka udruženja, udruženja posebnih ili ugroženih grupacija promovisale svoje vrednosti i upoznavale sugrađane sa svojim problemima.
Na terenima Rovče mogla bi da se odvijaju sportska nadmetanja.
Znam da zvuči utopistički. Od neke se ideje, međutim mora krenuti. Zašto da grad ne iskoristi Nišvil kao zamajac, da u tih nekoliko dana živne. Zašto da to ne budu niški dani mladosti i kulture, tolernacije i ljubavi, sa svem hranom i pićem. Zašto da to ne bude drugačiji neposredniji i otvoreniji pristup nekoj gradskoj manifestaciji.
Ne mora samo da se ždere pa da Grad dohoduje. Neka Grad proba da dohoduje na krilima onoga što već ima i što uspešno funkcioniše. Imamo i kulturni centar i galeriju umetnosti i turističku organizaciju i simfonijski orkestar. Ima ko to može i ume da osmisli i organizuje i da ovom gradu u toj nedelji džeza udahne sasvim novi ritam. Neka Nišvilijada bude dokaz da ne mora sve da bude samo puko jedenje i pijenje da bi privuklo turiste i da bi bilo isplativo.
Niš bi tako slavio džez a Nišvil bi bio osnova oko koje bi se na nekoliko dana podigla i razmrdala učmala kulturna scena.