O niškom bureku, najvažnijoj stvari pored fudbala i politike

Bele masne pločice. Titova slika. Limeni pult iza koga je prodavačica sa dlakavim rukama. Okrugli baštenski stolovi i neudobne stolice. Najgori turbo folk sa malih zvučnika. Obavezno odvaljen na najjače. Pa iako okruženje i atmosfera ne izgledaju privlačno, za neupućene, većina će osetiti podsticaj koji izaziva bezuslovni refleks – pojačano lučenje pljuvačke. Zadovoljstvo. Glad. Tiha, uzbudljiva radost.

Njegovo veličanstvo: BUREK.

U Nišu je rasprava o bureku u top tri najčešćih tema, odmah posle politike i fudbala. Jačaju se veze među ljudima, ali se čak i prijateljstva prekidaju kada se postavi pitanje: gde je najbolji burek u gradu. Svako ko drži do sebe ima neku “svoju“ buregdžinicu, i bespogovorno će braniti čast baš te buregdžinice, braneći tako svoj istančan ukus. Nešto kao navijačka strast i pristrasnost.

U ono daleko vreme majki na prozoru, fića i stojadina, žitopekovih baraka, skupljanja sličica za SP u Španiji i pravih zima, bilo je lako kupiti burek. Sada su prave buregdžinice kao male skrivene lagune i nisu prikazane na mapi modernog Niša. To su polutajne lokacije koje znaju samo prave Nišlije. Pekare koje su presvučene umivenim izlozima i velikim slikama divnog peciva se ne računaju. One su karikatura jedinstvenih malih i neuglednih radnji za neponovljivo uživanje.

Gde god da volite da jedete burek, bilo to kod Sokola, Šiptara, Antona ili Mićka, svakako volite da osetite i zabranjeno voće neke druge buregdžinice za koju ste čuli da je dobra. I to se ne smatra prodajom svojih uverenja kada je u pitanju ova poslastica od testa, ne, to je samo adrenalinski izlet u tuđe.

Posle prespavane noći burek se jede sedeći, a noću, posle ludog provoda – stojeći. Smrtni greh je jesti burek nožem i viljuškom. Obično se jede sa po dva prsta obe ruke, kao kleštima, dok je vreo. I mastan. I svi mi u zadimljenoj buregdžinici ličimo na rakove koji štrpkamo vrelo testo i guramo u usta, a onda gutljajima jogurta hladimo opečeno nepce.

Burek je umetnost.

Burek je način života. Savršeni jutarnji ritual. Istraživanja su pokazala da Nišlije na privremenom radu u inostranstvu najviše čeznu za burekom, sarmama i roštiljem. Tim redom.

Ako u buregdžinici, gladni i sanjivi, možete da jedete zajedno sa svojom ženom ili devojkom, i da prihvatite taj osećaj blaženstva na njenom licu, njena poluotvorena usta i mljackanje, znajte da je to savršena ljubav.

Ako vam je devojka, ženite je.

Ako vam je žena, budite srećni.

Ako vam je ljubavnica, manite se bureka. Burek traži potpuno predavanje, a ne pritajeno omekšavanje gladi. Uostalom, u buregdžinici ćete svakako sresti nekog poznatog.

Merna jedinica bureka nikako ne mogu biti grami. Burek se traži na osmine ako je neparan broj, i na četvrtine ako je paran. Napredniji korisnici burek traže na tepsije.

Posle tridesete godine ćete, ako niste do tada, početi da jedete i burek sa mesom.

Ko jede pica-burek taj vam nije iskren prijatelj. Ne javljajte mu se, blokirajte ga na svim društvenim mrežama jer to je đavolska rabota. Sektaštvo je i kada neko traži prazan burek. Klonite se i takvih.

Svaki grad u Srbiji ima svoju dobru buregdžinicu, ali ako je u tepsiji, mastan, vreo, sa sirom ili mesom, i ne meri se na kantaru, to je niški burek.

Dragi sugrađani, kroasan je belgijski, pica je italijanska, hot-dog i krofne su američke, fina lisnata peciva su francuska, jedino je burek niški. Poštujte svoje. Uživajte.

foto: gradjanin.rs