Opstanak personalnih asistenata u rukama diletanata

Ivan-Novković
piše: Ivan Novković, korisnik usluga persolanalnih asistenata

Po Zakonu o socijalnoj zaštiti “usluge personalne asistencije dostupne su punoletnim licima sa invaliditetom… koja imaju sposobnosti za samostalno donošenje odluka, radno su angažovana ili aktivno uključena u rad različitih udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključene su u redovni ili individualni obrazovni program”.

Ovo kaže Zakon, a život u Srbiji sasvim nešto drugo. Pred nama je još jedan primer gde je Srbiji potreban Zakon o primeni Zakona. Za razliku od ogromne većine gradova i opština u Srbiji, u Nišu usluga personalne asistencije nekako živi i preživljava od 2010. godine do danas. Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet 2011. godine obavezuje lokalne samouprave da uslugu personalne asistencije uvedu u sistem socijalne zaštite na lokalnom nivou. To se do danas nije dogodilo ni u jednoj jedinici lokalne samouprave. Razloge treba tražiti u tome što sadašnja garnitura na vlasti u Srbiji, koja treba da podstakne lokalne samouprave na punu primenu Zakona, ne razume svrhu i suštinu vaninstitucionalnih vidova podrške, ne prepoznaje važnost stvaranja preduslova za samostalni život i svrhu samostalnog života osoba sa invaldiditetom generalno.

Projekat koji sve ove godine sprovodi Centar za samostalni život – Niš (u daljem tekstu: Centar), još nije ni počeo da se sprovodi u 2016. godini, (planirani početak je 1. februara 2016.) a već su nastali problemi koji najmanje trećini planiranih korisnika/ca ugrožavaju život. Predsednica Centra, Katica Ranđelović, kao Bogom dana, godinama sama odeđuje ko će dobiti uslugu personalne asistencije i koliko će sati dnevno moći da je koristi. Osim toga predsednica pomenutog Centra ne želi ni sa kim da podeli informaciju o tome kojim se kriterijumima rukovodila pri donošenju odluka o nama. To joj je donelo mnogo burnih rasprava sa predstavnicima nekoliko udruženja i sa samim korisnicima/cama, ali ona nastavlja po svom zato što joj neko to dopušta.

U 2016. godinu smo ušli sa informacijom dobijenom od predsednice Centra da je njenom odlukom desetoro korisnika/ca dovedeno u situaciju da umesto 8 sati dnevno, kako je bilo do sada, ove godine ima pravo da koristi uslugu samo 4 sata dnevno. Ovim je plata personalnih asistenata prepolovljena i trebalo bi da iznosi svega 13 hiljada dinara. Postavlja se pitanje ko će želeti da pola dana izgubi na nas da bi radio za 13 hiljada dinara i gde u dan da smesti još jedan dodatni posao ako kod korisnika/ce ima fiksno radno vreme¬? Dakle, dovode se u nezavidan položaj i korisnici i asistenti. Na ovaj način dovodi se u pitanje kvalitet usluge koja se pruža. Niti asistent sa 13 hiljada dinara mesečne zarade može da se koncentriše da dobro obavlja posao, niti je korisnik u mogućnosti da planira svoje aktivnosti. Da stvar bude gora ovo je učinjeno korisnicima/cama koji su najaktivniji zastupnici i branioci politike u oblasti invalidnosti koji afirmišu prava osoba sa invaliditetom na najbolji mogući način.

No, da bi konačno, kad smo već dobili prostor, priču ogolili do kraja, treba reći i da ne funkcioniše samo ovaj projekat tako, već je Centar za samostalni život – Niš, organizacija po modelu “one man show.” U fukncionisanju ove organizacije sve je obavijeno velom tajne, od sastava upravnog odbora i Skupštine, do celokupne dokumentacije o funkcionisanju ove organizacije koja inače predstavlja podružnicu Centra za samostalni život Srbije, organizacije koja iza sebe nema ni jednu mrlju i jedna je od reprezenata pokreta osoba sa invaliditetom u Srbiji u međunarodnim organizacijama i institucijama. Otuda čudi što je Centru za samostalni život – Niš sve dopušteno uključujući i odluku predsednice ove organizacije da ljudima koji su osnovali podružnicu zabrani dolazak na Skupštinu organizacije i učešće u radu Skupštine ne stavljajući im na uvid čak ni statut organizacije.

Kako nam je od proleća 2012. godine, dolaskom na vlast jedne garniture ljudi sumnjivih sposobnosti, sve krenulo niz brdo, toga nije pošteđen ni pokret osoba sa invaliditetom. Problemi sa sprovođenjem projekta Servisa personalnih asistenata u Nišu počeli su promenom lokalne vlasti. Novi gradski oci znali su da u medijima izreklamiraju da se broj korisnika/ca ove usluge svake godine uvećava, ali sve ovo vreme nisu voljni da vide i bilo šta preduzmu povodom toga što se uvećava i broj problema. Od kada je počela sa radom nova garniture na vlasti, uključujući i Upravu za dečju, socijalnu i primarnu zdravstvenu zaštitu, projekat nije moguće početi od 1. januara već se nesposobni funkcioneri gradske vlasti izvlače na neke procedure počev od usvajanja budžeta do donošenja svih odluka potrebnih da budžet stupi na snagu. Postavljam i pitanje kako su njima pare na raspolaganju od 1. januara, a nama nisu? Kako cele godine ima za njihove plate i druge troškove, a osobe sa invaliditetom bi mogle da malo ne postoje u januaru i da im tada ništa ne treba. I to nije sve. Jedne godine su zahvaljujući njihovoj nesposobnosti personalni asistenti počeli da primaju plate tek od maja. Naravno da gradske funkcionere ne zanima da li tih tridesetak personalnih asistenata imaju porodice, decu, da li imaju šta da jedu, nego su pitu razvlačili do sudnjega dana, do trenutka dok nismo organizovali protest i pustili u etar sve naše probleme. Tek kada ih mediji opletu oni se sete da nešto treba da urade. Do tada, ko preživi pričaće…

Sve ovo vreme suočavamo se sa donosiocima odluka koji misle da poznaju prava osoba sa invaliditetom. Bilo je i neumesnih izjava da nam personalna asistencija u januaru i nije potrebna zato što tada zbog hladnoće i snega ne idemo nigde i ne radimo ništa. Ali mi ipak nismo jedna velika hipnotisana gomila već misleći ljudi. Među nama ima ljudi koji bez personalne asistencije ne mogu da zadovolje bazične potrebe. Njima je aktuelna garnitura na vlasti gotovo stavila omču oko vrata oduzevši im pravo da u januaru piju vodu, uzimaju hranu i kupaju se.

Pošto je preko nadležne Uprave za ovaj projekat odobreno čak 13 miliona dinara, a načelnica Mirjana Popović ne želi da razgovara sa korisnicima/cama koji osećaju da su oštećeni u ovoj priči, ova grupa ljudi je odlučila da se obrati gradonačelniku i o svemu obavesti medije. Pored toga što bi bilo logično da nadležbna Uprava vrši nadgledanje projekta, načelnica Mirjana Popović je ovde direktno odgovorna za trošenje 13 miliona dinara poreskih obveznika našeg grada.

Kap koja je prelila čašu jeste izjava gradskog većnika Svetozara Aleksova koji u jutarnjem program jedne niške televizije kaže da nam nije potrebna asistencija duže od 4 sata. Sve lepše od lepšeg.

Koristim priliku da pozovem načelnicu Mirjanu Popović i većnika Svetozara Aleksova da “obuju naše cipele” i maker jedan dan budu “mi.” To bi bio odličan performans i prilika da vidimo da li bi onda razumeli šta znači kad sam u klozet ne možeš da odeš, a godinama ulažeš svo svoje znanje i vreme u poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom i desna si ruka lokalnoj vlasti, a ne teret na budžet.

 

1 Comment

  1. Ovo je velika sramota! Busamo se u grudi kako svemirskim godinama letimo ka evropskoj uniji, a sa druge strane ugrozvamo prava ovih ljudi na dostojanstveni zivot…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

© 2022 GRAĐANIN - Gradjanin.rs je upisan u Registar medija Republike Srbije pod rednim brojem: IN000266