Čitavih mesec dana 1945. trajalo je suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću, jednom od najodlikovanijih oficira vojske Kraljevine Jugoslavije.
Čovek koji je za saveznike do Teheranske konferencije predstavljao oslonac na Balkanu, o čemu svedoče odlikovanja (u ime francuske odlikovao Šarl de Gol Ratnim krstom 1943, poljski orden za ratne vrline 1943, u ime SAD Hari Truman 1948), za novu vlast je predstavljao najozbiljnijeg neprijatelja koji je u farsičnom suđenju osuđen na smrt. Kada je osuđen, a suđenje se slušalo preko ozvučenja po trgovima, kažu da je bilo narodnog veselja. Kada je rehabilitovan posle devetogodišnjeg procesa opet ima onih koji se vesele takvoj vesti.
General Mihailović je svrstan u neprijatelje onog dana u Teheranu kada je velika trojka rešila da zaigra na kartu Narodooslobodilačkog pokreta, bez obzira na sve ranije učinjeno. Bez obzira što su Nemci uspešno progonili i partizane i pripadnike pokreta Jugoslovenske vojske u Otadžbini sve četiri ratne godine, pobeda onih, koji su ideološki bili bliži Sovjetskom Savezu, uslovila je i odnos saveznika prema oba pokreta: Zapad je štitio Krunu i Generala, Istok je podržao novu komunističku vlast .
Sada će se Srbi prepirati povodom ove vesti koju su neki priželjkivali ceo život a drugi ni pomišljali nisu da do nje može da dođe. Skočiće nevladine organizacije, pričaće se za i protiv rehabilitacije – drugim rečima, dobićemo još jednu zvečku da se njome igramo ne shvatajući da nam se iza brda valja mnogo veća opasnost koju svakako nećemo primetiti zauzeti svojim međusobicama.
Da li jun mesec 1943.godine imao 30 ili 31 dan?