Počela bitka protiv plastičnih kesa u Nišu

Neformalna grupa biologa odlučila je da krene u bitku protiv plastičnih kesa u Nišu koje su izuzetno štetne za životnu sredinu. Otvorili su svoju facebook stranicu „Neću kesu -čuvam prirodu“ na kojoj građani mogu iskazati svoje mišljenje, a o tome nam piše biolog Violeta Ranđelović.

Plastične kese se proizvode od polietilena, izdržljivog materijala kome je u proseku potrebno 400 godina da se razgradi. U procesu razgradnje one ispuštaju toksični materijal u zemlju i vodu, koji može naškoditi životinjama, biljkama i ljudima. U protekloj deceniji mnogi proizvođači su se okrenuli alternativnim vrstama kesa, napravljenim od biorazgradivog materijala, koje su manje štetne za okolinu od plastičnih. Mnogo zemalja je zabranilo upotrebu plastičnih kesa. Umesto toga koriste platnene torbe ili papirne kese. Koliko smo mi daleko od toga?

Procena je da se dnevno u Srbiji upotrebi i baci oko sedam miliona plastičnih kesa. Ove kese su jako štetne za životnu sredinu jer se dugo razgrađuju u prirodi, a njihova reciklaža je skupa i teško izvodljiva. Da bi se proizveo kilogram polietilena od kojih se prave plastične kese, u atmosferu se ispusti dva kilograma ugljendioksida što dovoljno govori o štetnosti same proizvodnje.

Problem skupljanja kesa i njihova prerada (recklaža) nisu najveći problemi. Glavni problem je supstitucija plastičnih kesa ili neka adekvatna i ekološki prihvatljiva zamena.

Naša država nema dovoljno para za proizvodnju papirnih kesa koje se razgrađuju, a i ne smemo dozvolimo da se zbog proizvodnje papirnih kesa dodatno poveća seča šuma kako bi se obezbedio repromaterijal za proizvodnju.

Jedna od mogućih mera je da se plaćaju takse na kese, da se one naplaćuju u prodavnicama i da UVEK NOSIMO PLATNENU TORBU sa sobom u kupovinu.

A ovo je moje iskustvo:

Postalo je već neprijatno, kada u prodavnicama ne želim da uzmem kesu.

Ja ljubazno kažem „neću kesu, imam torbu“.

Kasirka „Ma ipak da ću ja da vam stavim mleko u kesu da vam ne nakvasi torbu, a hleb takođe u kesu da ne dodiruje ostale proizvode“.

Ja opet ponovim da nema potrebe i da sve to ide u torbu, da je hleb već u papirnoj kesi, usput prokomentarišem da gajbe sa hlebom vuku po podu i po malo guraju nogama, a mi ćemo o higijeni moje torbe. Pa onda sledi čuđenje, kao svi traže i hoće kese, samo ja neću. Na kraju se već ubeđujemo i ja počinjem da se otimam i stavljem stvari u torbu. Onda dolazi čuđenje i „pa komšinice nemojte da se ljutite“. Prvo nismo komšinice, drugo ne ljutim se, samo bre neću kesu.

U pekari me zapanjeno gledaju, jer im nije jasno šta ću ja sa svojom pogačicom kad nemam plastičnu kesu? Uostalom šta ih briga šta ću ja sa svojim pecivom koje sam uredno platila. U apoteci malo mirnija situacija. „Šta nećete kesu, pa ne znam neki se ljute, naročito stari, ako im ne damo kesu, ali u redu“.

Kupujem neke četkice i šljokice kod kineza, naravno bez kese. Oni se ne čude nego samo konstatuju „neće kesa“.

U piljari, sve odnesem na kasu i tražim da mi stave sve povrće u torbu, bože koja ludača ispadam u njihovim očima…

Ma, ljudi ko je bre ovde lud????