[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin:Uroš Tošić
Upita me drug pre par dana:
„A ti? Da li si ti ponosan?“
„Itekako druže, samo nemam # ispred ponosan, pa možda i ne znaju.“
A i ne treba mi.
Ovde sam rođen. Ovde odrastao, slušao, živeo sve što i većina nas.
Ipak, odrastao sam i živim u, sada, novim genaracijama, veoma čudnom okruženju.
Ćale, keva, stari kum, moj kum, brat… Srbija, Slovenija, Crna Gora, Bosna, Slovenija…
I pazi čuda? Nema nikakvih problema!?
Sve ide kako treba bez obzira na redosled boja na zastavi.
Ipak. U periodu kada su se svi ujedinili jer „Sava ne poznaje granice“, kada se ne gleda ko je odakle, čiji je, koji su njegovi…
Nespokoj.
Gledam Vučića kao da sam diže bedeme, gledam Nikolića… pardon… gledam ljutog Perišića jer nije znao da ima dobrih ljudi da ugoste pomoć bez njegovog znanja, gledam Pauk servis kako nosi auto iako je čovek doneo pakete pomoći, gledam raznorazne ministre nečega i svačega koji ništa ne rade, gledam ljude koji su se našli ljudima, gledam sve vas koji tražite dlaku u jajetu (kao nismo je našli do sada), pa sada vam čudno…
Sve gledam… I ćutim…
Ne dižem bunu. Ne mogu. I ne želim. A i ne znači mnogo.
Ne volim ni ove ni one samo mi stoji negde i mora da „izađe“
Davno reče jedan prijatelj da zec samo jednom u životu protrči lovcu kroz noge i ako tada ne stisneš…
Mislim da je pravo vreme da shvatimo da možemo da „stisnemo“ bez obzira na redosled boja.
Možda neće biti bolje, ali će biti kako treba.
A za sve vas „ostale“ koji želite da se „mine vrate odakle su došle“, da se „Srbija ili Bosna ili Hrvatska udave“…
do sledeđe katastrofe, daleko bilo,
od srca
majke vam ga blesave.