Loša finansijska situacija, egzistencijalna kriza i gubljenje značaja porodice, prema rečima psihijatara su, nakon ratnih i kriznih situacija najčešći stresovi koji nateraju osobu da posegne za sedativima, a kako kažu, kada se jednom uđe u „začarani krug“, izlaz se teško nalazi. Poslednji podaci pokazuju da preko 60 odsto korisnika lekova za smirenje, upravo živi južno od prestonice.
Prema podacima nacionalnog istraživanjg Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” o stilovima života stanovništva Srbije, u protkelih godinu dana sedative i hipnotike koristilo je čak 22,4 odsto ispitanika, od kojih su u mnogo većem broju osobe ženskog pola. Pored zabrinjavajućeg i strašnog podatka da u našoj zemlji dnevno preko 120 hiljada ljudi pije neku vrstu anksiolitika i sedativa, alarmantno je to što, prema rečima mnogih niških apotekara, ali i psihijatara, naši sugrađani prema nezvaničnim podacima prednjače u tome.
Bila bih licemerna da kudim i sudim, a i sama pijem „bromazepam“ kada sam potresena ali i u sklopu propisne terapije za pritisak, ali kao lasnica provatne apoteke mogu da kežem da na stotine ljudi dnevno dođe i sa recpetom i bez po neki od već dobro poznatih lekova, pa se ponekad i pitam, kako to lekari tako nonšalantno prepisuju i po nekoliko lekova koji utiču na hormone u mozgu, poverava nam se sredovečna farmaceutkinja, vlasnica apoteke, ne želeći naravno da komentariše da li i ona dozvoljava prodaju lekova bez propisanog overenog recepta.
I dok su neke ranije genarcije stres, nervozu i anksioznost najčešće lečile čašicom „dobrog razgovora“ i onom starom “sve će biti u redu”, danas Nišlije sve češće posežu za anksioliticima -„bromazepamom“, „dijazepamom“, „lorazepamom“, „ksalolom“itd. a što je najgore, često to mešaju, „na svoju ruku“ i sa mnogim antidepresivima.
Lekove za smirenje sam počeo da pijem još u prvoj godini srednje škole, i to na nagovor majke koja se isuviše brinula zbog moje nervoze i neurotičnog ponašanja, i od tada nisam prestajao, samo se menjala doza i vrsta leka, sve do početka studija, kada sam čuvši od prijatelj uključio i „zoloft“ koji je antidepresiv i koji me je totalno upropastio jer sam ga nekontrolisano pio, ispoveda se niški student Novak, koji je danas na kontrolisanoj terapiji lekara koji mu pomažu da se izvuče iz pakla neurostimulansa.
Poražavajuća je bila činjenica što Novak nije ni krio da je lekove kupovao u komšiluku, kod apotekarke koja ga je poznavala, ali i svuda po gradu, gotovo u svakoj privatnoj apoteci. Upravo je to problem na koji sve češće upozoravaju stručnjaci koji se bave ovim problemom zavisnosti.
Najveći problem je taj što upotreba, pogotvo nekontrolisana, ovakvih lekova izaziva mnoge druge zdravstvene probleme, pa čak i epi napade ukoliko osoba počne naglo „skidanje“ sa tih lekova, jer ti lekovi ne rešavaju ništa ukoliko se piju bez saveta i pomoći lekara, psihoterapije i podrške porodice, i to sve naravno ukoliko uopšte ima potrebe za takvim lekovima, ukoliko dijagnoza zahteva to naravno, istakao je dr Vladan Adivojević, psihijatar u Zavodu za lečenje mentalnog zdravlja, u Centru za bolesti zavisnosti pri niškom KC.
Kako je dodao dr Radivojević, najgore je to što zdravstveni sistem u Srbiji, trenutno ne prepoznaje ove probleme, i ne postoje lekovi kojima bi moglo da se pomogne uovakvim situacijama, tako da je prvi korak obraćanje za pomoć, koja bi naravno trebalo da stigne pre svega od najbližih a onda i od stručnih lica u ustanovama posebne namene.
Sugrađanka Olivera Bobić, predsednica SS u Nišu i sama je svesna, srećući se svakodnevno sa ljudima, da sve više Nišlija (zlo)upotrebljava sedative i navodi da je stanje u društvu najčešće krivac za to.
Kad dođe do problema, stručna pomoć je neophodna, ali je nažalost, u mentalitetu našeg naroda, da smo svi mi uvek bolji lekari od lekara, bolji pravnici od pravnika, mada ima i objektivnih prepreka, jer nije nimalo jednostavno proci kroz komplikovane procedure zakazivanja specijalistickih pregleda, a mnogo je jednostavnije ući u apoteku i kupiti lek, tako da ako smo vec kao društvo većinu građana doveli u situaciju beznađa, država mora da ih zaštiti od nesavesnih prodavaca lekova i da ih uputi na zdravstvene ustanove, da se bar adekvatno leče, veli Bobićka.
U prilog podacima iz gore pomenutog istraživanja, ide i činjenica da je tokom 2015. godine na recept izdato blizu 7 miliona kutija lekova za smirenje, gde statistika govori da je to između 20 i 30 tableta po glavi stanovnika.
N.Marković