[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Sava Stamenković, reaguje na Velike razlike na prosečne plate
Protekle nedelje kulturna javnost Srbije raspravljala je o slučaju pisca Srđana Tešina, koga je nova gradska vlast smenila sa mesta direktora Kulturnog centra Kikinde i rasporedila na mesto domara. Naravno, on je to sa indignacijom, a biranim rečima, odbio.
Ja se pitam da li se prvo raspitao kakav bi bio odnos plata/zaduženja na toj radnoj poziciji i da li su možda te u narodu prezrene profesije zapravo bolje rešenje no preganjanja sa raznim deesovima, esenesovima i espeesovima.
Ja tako već neko vreme razmišljam o poslu čistačice. Pre nekoliko godina, kada sam u MUP-u menjao prebivalište, dakle, čekao u redu, dakle, nemao šta da radim, zabavljao sam se prisluškujući razgovor dveju čistačica.
– Vide li, ovaj mesec ni manja plata?
– Kako, bre?
– Skinuli ni za ono. Ono, kako se zove, Bane ni reko.
– A ono… Po 500 dinara? Pa kolko ni uplatili?
– Samo četeresdve iljade!
Malko se trgoh, kao i gospoda i gospođe sapatnici iz reda koji su očigledno radili isto što i ja. Možda sam loše čuo? No, druga čistačica, uz sočnu psovku ponovi tu cifru, te svake sumnje nestade.
– Će čistimo li drugi hodnik?
– Pa pre dva dana smo ga čistile, ne mora.
– Pa ne mora svaki dan, lepo kažeš!
Otada me misli o poslu čistačice ne napuštaju. Razmislimo malo.
Prvo, taj posao je dobar za psihu. Znate kako psiholozi preporučuju da, kad imate neke probleme i nedoumice u životu, sredite sobu, fioke, sve očistite, pa ćete se bolje osećati, a taj red u prostoru u kom boravite može vas podstaći da nađete nekakav red i u životu.
Ako čišćenje sobe može imati takve posledice, ne mogu ni da zamislim kakve bi mi sve blagodeti na psihičkom planu doneo posao čistačice.
Drugo, ako ja kao muškarac budem čistačica, to će doprineti i rodnoj ravnopravnosti u društvu. Mislim tu i na konkretnu profesiju, koja se oduvek smatrala ženskom, ali i na rodnu ravnopravnost u jeziku. Ako su žene novinari, ako su žene ministri, onda ćemo se bar malo izjednačiti tako što će i muškarci biti čistačice.
Reč čistač podseća na neku mašinu – čistač snega, paročistač i sl. Higijeničar vuče na onu komunističku praksu kad se jedan iz odeljenske zajednice odredi da ostalim učenicima pregleda nokte. Dakle, čistačica i nikako drugačije.
I na trećem mestu, priznajte, ima li plemenitijeg poziva od čišćenja? Nešto što je prljavo zahvaljujući meni biće čisto, nešto što je zarazno zahvaljujući meni više neće postojati. Ah, svi oni ljudi sa respiratornim problemima biće mi tako zahvalni. Ma, svi ljudi koji ulaze u zgradu gledaće u me sa zahvalnošću.
No, da se razumemo, ne dolazi u obzir svaka zgrada. Ja bih radio samo u lepim zgradama, kao što su zgrade MUP-a, EPS-a, Telekoma, raznih opština. Sve, sve, ali nivo! Mislite da te zgrade želim zbog para? Strašno, samo vam je novac na pameti! Ma, kakvi. Ja smatram da te važne zgrade, važne institucije i važni ljudi u njima zaslužuju čistačicu sa VII stepenom stručne spreme. Visoka plata doći će samo kao nagrada mom visokom obrazovanju, filozofskom pogledu na ovu plemenitu profesiju, te mom zalaganju u radu.
Uz platu neke institucije nude i druge pogodnosti.
Kada sam upisivao doktorske studije, u strahu da neću ući na listu studenata koji se finansiraju iz budžeta, isplanirah da odem do dekana i tražim mu posao. Naime, svaki radnik fakulteta plaća samo 50% školarine. Kako su viša mesta zauzeta godinama, ako ne i decenijama unapred, a i uz njih ide dosta ulizivanja, robovanja pretpostavljenom i druge naporne stvari, sasvim prirodno je bilo da zatražim posao čistačice.
Za razgovor se dobro spremih. Raspitah se o sredstvima za čiščenje, koje ide na koju površinu, koje se koliko drži, potom o otrovima za razne bube jer i to radi čistačica, o tome kad se gde peru prozori, o radnim uniformama i sl.
Naučih čak i tri načina (jedan uključuje majonez – dobra čistačica se mora snaći u svakoj prilici) za skidanje onih nacističkih nalepnica sa vodokotlića i ogledala, pošto primetih da moje buduće koleginice to ne znaju, ili to znanje retko primenjuju.
Takođe sam radio i na jeziku.
Čistačica mora imati taj prostonarodni govor koji će onima koji ulaze u zgradu ulivati osećaj da sistem funkcioniše (naravno, u svojim memoarima koristiću isključivo književni srpski, te ću čak jedno poglavlje nasloviti „Kako sam postao čistačicom“) i da je u našem društvu sve na svom mestu, tj. da je svako tamo gde i treba da bude. Moj govor takođe bi odražavao i ključne osobine dobre čistačice.
U prvom redu to je štedljivost („Ovoj nije hotel pa da svaki dan dopunjujemo tečni sapun i papir!“) i ljubaznost prema „klijentima“ („Di’ni malo, noge, lepojko, da pometem. Ajde, ajde, sigurno si navikla da i’ dizaš!“).
Na kraju sam ipak dobio čuveni budžet, saznao da se na fakultetu čistačice i ne cene toliko, te na razgovor nisam ni otišao. Ipak, kako se od studiranja ne živi, nastavio sam da pratim konkurse. Negde su me odbijali kao prekvalifikovanog za taj posao, negde mi nisu ni odgovarali.
To za previše škole mi uopšte nije jasno i mislim da bi naša zemlja mogla malo da se ugleda na bratsku nam Republiku Srpsku koja ceni obrazovane čistačice.
Nedavno se pojavio još jedan problem. Na konkurs za čistačicu jedne opštine, da ne otkrivam sad koje, prijavilo se još tri kandidata sa visokom stručnom spremom. Dakle, još neko je došao do zaključka da je posao čistačice dobro rešenje. Tada sam se odlučio za ono najgore – tražio sam vezu. Piće sa političarima, ručkovi sa njihovim rođacima… Ništa nije uspelo. Ispostavilo se da naši političari među rodbinom i prijateljima baš imaju te sa nižim obrazovanjem, te mesta domara i čistačica prva odu. A ima još nešto. Čistačica Mira, radi u jednoj opštini, načula je da će u jednom trenutku doći do smanjenja broja radnika u javnom sektoru, a prve na udaru su – čistačice. Dakle, ako uspem da u Srbiji postanem čistačica, tu nije kraj problemima, moraću da se borim i da ostanem čistačica. Zato u poslednje vreme razmišljam o poslu čistačice u inostranstvu.
Kaže mi prijatelj da bi mi to uspelo u Nemačkoj. Kaže, kad kažem Nemcima šta sam po obrazovanju, a šta želim da radim, poslaće me prvo kod psihijatra na procenu, a pošto tu procenu prođem (jer osećam da sam pri čistoj svesti i zdravoj pameti), dobiću taj tako željeni posao, pridružiću se ponosnoj armiji koleginica i kolega čistačica, svet će biti lepši, a ljudi srećniji…