[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]radjanin: Marko Smiljković, urednik „Gradjanina“
Jadna je ona država kada je u njoj državni posao najtraženiji posao. Ovu rečeniocu je jednom nehotice rekao moj prijatelj i ne sluteći kakvu je istinu izustio, a što vreme teče dalje, sve više se u mom Nišu ta pojava neguje. U Medija centru u Nišu održana je tribina sa dobrim pitanjem „gde su mladi privatnici“. Očekivao sam više, a dobio sam zaključak panela da su im potrebne olakšice da bi omladina krenula u sopstveni biznis!? To je gradu danas neophodno kao hleb, ali olakšice su danas potrebne svim privatnicima. Kada osetim tako neku mlaku oblogu događaja (ili su moja očekivanja prevelika) uvek mi padne na pamet kada Čkalja u „Vrućem vetru“ kaže Šurdi „pa sinko, pravda se ne čeka, pravda se otima“!
Onomad, zove me kolega Aca Stankov i kaže da je na cvetnoj pijaci uletela inspekcija i nešto se dešava. Plene robu trgovcima zajedno s policijom. Odem i šta zatičem. Zatvorena pijaca, vrištanje žena, psovke, pljuvanje, interventna jedinica, drama. Znam da to nije normalno, ali mene uvek takva slika dovede do nekog ushićenja, predivne uzbuđenosti. Istina koju posle toga saznajem, skroz me demoralisala. Svaki inspektor je u proseku „zatvorio“ na nedelju dana, desetak firmi. U Nišu, dakle, zatvoreno je oko 300 privatničkih objekata. Ne kažem da su inspektori dobili nalog da to učine (kako bi se od kazni malo dopunio budžet), ali previše je očigledno. Nasmejala me činjenica da su zatvorene i neke piljare i cvećare. Ejjj, moja država se bori protiv sive ekonomije u piljarama i cvećarama! Otima nelegalnu robu prodavcima na buvljaku. I posle toga sam očekivao neku reakciju privatnika. Ništa. Na stranu to, što je inspektore prilikom tih zatvaranja radnji, kada su morali da isčačkaju nešto, bilo sramota. Svi u gradu znaju da pojedini od njih imaju „svoje kafane“ gde im kafedžije opraštaju kilo-dva jagnjetine, gde organizuju rođendane deci (uz značajan popust menija) i slično. Sve ove činjenice sam hteo da kroz istraživanje pretočim u novinarski tekst, al’ mi ispod časti da pišem pilićarske priče. Ha, nek’ jedu, ako su gladni, ne najeli se… Kafedžije pa ne izdaju obične fiskalne račune (čast izuzecima), nego neke razdrljane papiriće… Ne znam što se kaže da neko ima „puter na glavi“, ali u te dve branše su mnogi ulipani.
Na vratu privatnika je lakovana državna cipela. I ne popušta. Pa, mafija u američkim filmovima, kada uzima reket, pazi da taj bakalin ima što bolji promet da bi imao za harač. Ovde ne. Ubij privatnika. Da nema ni za koga. Ili ja mnogo verujem filmovima.
Umesto toga šta dobijamo. Tri moja prijatelja i poznanika su lepo odjavili firme u poslednja dva meseca (dnevno se u Nišu zatvori oko stotinak firmi, al to je već stara vest) i sad kako mi kažu, rade „solarno“. Pare na sunce. Nema dažbine, nema firmarine, ne daju lenjim državničkim dupetima. A, ona se zadužila kreditima za nameštaje, kola, frižidere, čuda i sada ćute. Nema pos’o, ne vraćaš rate, plenidba! Ali, i to ne može do veka. Privatnici ne mogu da nahrane „servis građana“. Sad se polako javljaju zakasnele plate, manjak u budžetu. Jadno je malo i to da momak ili devojka sa dvadeset i kusur godina postaju članovi stranke da bi se „zakopali“ u državnim jaslama, ali to je već posebna, psiho-sociološka priča.
Tražim nešto pre neki dan u garaži i naiđem na Narodne novine iz januara 1995. godine. Nadnaslov: Siva ekonomija. Naslov: Vraćanje u legalne tokove. Što mi to nešto poznato. Ili su to, u stvari, današnje novine. Samo mi niko nije rekao da čame u garaži i čekaju da me obaveste koliko se Niš „promenio“ za ovih 19 godina.