Sedim sa starim poznanikom, marljivim čovekom koji je sada penzioner. Ceo radni vek je pošteno proveo radeći kao vozač u različitim institucijama, ali je najduže bio sa učenim i obrazovanim ljudima. Mnogo je puta sa njima prisustvovao sastancima, predavanjima, kongresima i, naravno, druženjima posle uspešno završenih dnevnih aktivnosti. Najčešće su ta druženja pravljena u restoranima ili kafanama.
Jednom prilikom, nakon simpozijuma sa učešćem velikog broja stručnih i obrazovanih ljudi, krenu u restoran na večeru i rasporede se u sali neobavezno, bez protokola koji bi predvideo raspored sedenja koji je, onako usput, vrlo često odvajao vozače od onih koje voze.
Tako on sedne u red zajedno sa profesorima sa različitih strana i desi se da odmah pored njega sedne gospođa srednjih godina, veoma kulturna i komunikativna, čak i dopadljiva.
Krene razgovor o raznim stvarima i u jednom trenutku gospođa, koja je profesor na nekom od fakulteta u našoj zemlji, postavi mom prijatelju pitanje – izvinite a šta vi držite? – sa željom da sazna kojom naučnom oblašću se bavi moj prijatelj i koji predmet predaje na fakultetu.
Mislite da se on zbunio? Naravno da nije. On je sasvim mirno odgovorio – gospođo ja držim volan, znate, ja sam šofer.
Zbunjena odgovorom koji nije očekivala, gospođa je kratko odgovorila – a, tako! – i u nastavku večeri nije sa njim progovorila nijednu reč više.