Published On: utorak, 19. maja 2015.

Putopis: Sedam brda Rima(VII) – Selio

Prijateljima, kojima sam obećao da ću im ispričati priču i utiske o Rimu…

doc.dr Aleksandar Višnjić

doc.dr Aleksandar Višnjić

Južno od centra. Peške se brzo stiže od Koloseuma, ili iz pravca Circo Massimo.

Via Claudia ga razdvaja na dva dela.

Arheološki radovi ispod kupatila Caracalla su otkrili ostatke raskošnih vila sa muralima i mozaicima. Dominiraju bazilike, naravno, najpre Santi Giovanni e Paolo, potom nizovi inih.

Kao da je propustio veći deo svoje istorije. Slabo naseljeni podsetnik pozne epohe Rimske imperije.

Istočnom padinom Selija kad se poðe, uske ulice vode uzbrdo do pomenute crkvetine, pa onda druge tri drevne: San Clemente, SS. Kuattro Coronati i Santo Stefano Rotondo, sa krugom koji upija tangense. U proredu restorani, barovi, prodavnice… Zapadni deo je neobična i zanimljiva destinacija, jer se nije mnogo menjala još od ranog srednjeg veka.

Lalupa

foto: lalupa

Selio je u imperijalnom Rimu postao ekskluzivno naselje gde su bogate porodice živele u velikim vilama sa vrtovima. A kada je 17-godišnji Neron došao na presto, on je podigao hram posvećen svom prethodniku, Klaudiju, na padinama odmah iznad Koloseuma, gde je odmah i izdominirao. I dalje tu stoje njegovi razbacani ostaci u vidu ogromnih kamenih blokova. Zgrade i zvonik pored crkve Svetih Jovana i Pavla pokrivaju ih i delom zaklanjaju.

Sama crkva, posvećena svecima Jovanu i Pavlu, počela je da se gradi još u četvrtom veku i dogradjivana je dosta od tada. Na njenom mestu je nekada živeo rimski senator, koji se preobratio u Hrišćanstvo. Njegov dom je tako pretvoren u bogomolju.

Elegantna kapija sa malog trga preko puta crkve vodi na jedan od najlepših parkova Rima, Villa-u Celimontana. (Tako zvanično slovi, mada meni je najlepši park kod kuće gde sam bio, Bordžije, ili Leonardo, kako sam ga uporno nazivao.)

Tik pored SS Giovanni e Paolo, mali prolaz u zidu ispod vodi ka drevnim kućicama, sve od soba sa freskama i težnjama slobodnog ispovedanja vera i zaveta.

Aleksandar Visnjic1

Aleksandar Višnjić u Rimu

Put vijuga do San Gregorio Magno, manastira iz 6. veka sa prostranim pitomim dvorištem skrivenim iza visoke barokne fasade. Baš odavde Sveti Avgustin krenuo je ka divljinama Britanije da propoveda i širi Hrišćanstvo.

Noću ovde isto ima mnogo (savremenih) mesta gde može da se svrati.

Ima most Ponte Sisto i Ponte Milvio (kao mostovi na Morači i na Drini ćuprija) pa ih gledaš rano izjutra kad se zagubiš, za orijentir, skroz na drugu stranu… ali odatle se ništa ne vidi. Moraš da se popneš, ovaj put preko Trastevera na Gianicolo, gde ćeš sa italijanskim Karađorđem, Garibaldijem (sve prepone na put mu behu, a on diže i zemlju i ljude i varvarske lance sruši), prahom oca Italije usniti prelepu rimsku zoru

Odatle posle možeš gde hoćeš. Svi putevi vode svuda. Kao i Rim.

… koji nudi mogućnosti. Ali ako si recimo depresivan u Nišu, Leskovcu, Prokuplju, Zrenjaninu, Beogradu… i u Rimu ćeš isto biti. Rim je, zapravo (kao i sve na svetu), stanje uma. Tamo su zidovi. Od Tulija Servija do Musolinija. Zatvarali se. Naučili to, maltene im to dodje kao ontogenija. Zato ne treba da iznenadjuje što su tamo površni i što će se teško otvarati ili što će neupućeni možda pomisliti da nemaju šta da se otvore. Imaju, naravno, kao i svi ljudi na toj zemlji.

Naravno, zidova ima svuda, čak nekad dobro dodju čoveku da vežba i nauči da ih razbije.

E, sad, ponovo guske, koje spasile nekada vrata na zidu opasanom oko tih najprih brda od slonova Hanibala i gneva srpske krvi Spartakusa. Ponovo aktuelne guske koje su bile “zaslužne”, pa bi da zapodenu gnezda na Montečitoriju i preko Barberinija i američke ambasade-pola Rima sve do Kvirinala. I u Nišu ima gusaka, nebitne partije i ideologija, samo domen vlasti nad opšte-društvenim dobrima. Kažu da ni u Madjarskoj, kod djeda Atile što ga nabičevala jedna BELORuskinja nema more.

Prosto neverovatno, ali od tri mora na koja mi danas izlazimo, nemamo ni jedno more. Mislim da je to teška istorijsko-geografska nepravda. Ispravićemo, al kad prvo guske na Oblačinskom jezeru živnu i zaguče, gde im skoro ko prirodno stanište…

Tako je bilo kad sam prošao nešto od tih zidova oko trga Re di Roma upućen ka San Djovaniju (papa Jovan je veoma cenjen). A rekli mi bili neke kolege, vajni romaneski profesori, da je najbolja kafa, bolja nego kući što je praviš, na Sant Eustachio. Ali nije baš tako.

I Rimljani ne znaju, od priča više žive nego što jesu.

Bolja je kafa kod pape Jovanija. Ako znaš gde da nadješ.

Kad ponovo, po povratku u centar, video Koloseum, poprište čuvenih borbi gladijatora i drugih pozorišnih festivala, pravo da vam kažem – samo sam se setio Brus Lija i Čak Norisa. Naravno, čak i Čak jednom makar mora da izgubi. Udri Brus Li, potepaj gi svi…

Leave a comment

XHTML: You can use these html tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>