Putopis: Švajcarska, zemlja obećana pa nazad u Niš (II)

Kada je Momo Kapor pisao o Švajcarskoj dao je odličnu dijagnozu: Oduvek sam se čudio zašto baš Švajcarci prave najbolje satove? Sada mi je ta stvar mnogo jasnija. Njima je teže nego drugima u Evropi da izdrže predugo tupo vreme mira i blagostanja. Kad čovek živi uzbudljivo i u stalnoj neizvesnosti, ne stiže ni da pogleda koliko je sati.

A onda sam video slatku nesavršenost. Prilikom presedanja na stanici u gradu zvanom Biel, voz koji sam čekao, kasnio je šesnaest minuta. Kasnije, pričajući svojim prijateljima koji žive u Švajcarskoj o tome, odmahivali su glavom i gledali su me sa nepoverenjem. Nemoguće je to. Da, sve razumem, ali tako je bilo. Opet, da ne bih narušio nešto što mi je ličilo na jako bitnu stvar za ljude koji žive tamo, pripisao sam kašnjenje voza mom umoru, ili tako nešto. Lično, bio sam siguran da je to zato što sam ga ja čekao. Neko sa naših prostora bi rekao: baksuzluk. Upravo sam na to mislio.

Odjednom se Švajcarska na najlepši mogući način prostrla pred mojim nogama. Uvek sam se pitao kako to da se ljudi sa naših prostora, koji nisu naviknuti da poštuju baš svako slovce zakona, pisanih upozorenja i propisa, tako lako naviknu da poštuju sva pravila koja važe u stranoj zemlji gde su odlučili da nastave da žive. Verovatno svi imamo zapis u svom biću o tome da svoje ponašanje prilagodimo većini. Pa, iako mnogi veruju da su u pitanju kazne zbog kojih se poštuje red, mišljenja sam da se naš osećaj pripadnosti i poštovanja drugih probudi pod tim jakim impulsom koji dobijamo od drugih.

Nekako mi se dopala ta uređenost i mogao sam da zamislim sebe kako se uklapam u masu onih dvadesetak procenata ljudi koji nisu rođeni na tlu Švajcarske.

Putujući duž zapadnog dela Švajcarske jasno sam video savršen red ulica ma i u najmanjem mestu pored kog sam prolazio, uređene pešačke staze na brdima koja su nestajala iz mog vidokruga, jednakom brzinom kojom sam pokušavao da pronađem nepokošene delove pored pruge ili plastične kese koje bi vetar razuzdano nosio.

Bilo je zaista ugodno putovati svim tim predelima, makar i sa šesnaest minuta zakašnjenja.

Kada sam zaboravio na aerodrome i železničke stanice, baš onda kada sam podbulog lica izvirivao kroz otvorena vrata terase sa pogledom na marinu, shvatio sam lepotu drugačijeg. Setio sam se trenutka na aerodromu u Frankfurtu, u vreme viza, kada sam iza žičane ograde ugledao autoput i kada sam samo poželeo da nesputano pređem na tu zabranjenu teritoriju i da ništa posebno ne radim – samo da budem tamo gde, inače, bez gomile papira ne bih mogao da budem. Baš kao pre devedesetih kada sam se šetkao ulicama Minhena, Pariza, Salcburga, Budimpešte ili Rima, zato što je to bila najobičnija stvar na svetu. Radiš preko student-servisa, uštediš, malo ti pomognu roditelji i otputuješ. No, to je neka druga priča.

Kažem samo da sam se prisetio toga dok sam merio intenzitet kiše koja je dosadno padala. Čak i u tome sam video lepotu. Iako ne volim kišu. Bio je radni dan i bio sam prepušten sopstvenoj organizaciji do vikenda. To me je radovalo jer volim da sam osetim novi grad, nepoznate ljude i neobična mesta na koja naletim. Dva dana sam igrao misaonu igru sa kišom, da bih je na kraju ignorisao, ispunjavajući sopstvene želje.

Dani u Nešatelu su bili ispunjeni kišom i blagom prolećnom dosadom

Mogao sam da se prepustim najrazličitijim ukusima piva, da pronalazim ploče u muzičkim antikvarnicama i da uživam u umivenim trgovima.

Vikend u Lozani bio je, pak, nalik zaranjanju u tamne dubine mora, nakon pristojnog plivanja po površini.

Lozana je potpuno umivena i leži na jezeru koje mi zovemo Ženevsko jezero, ali taj naziv nećete čuti ovde. To je, u stvari, jezero Leman (lac Léman). Grad koji tesno grle mesta koja vas lagano vode do samog centra je potpuno neobičan. Poznat po sedištu Međunarodnog olimpijskog komiteta, ovo je grad gde je rođen Stanislas Vavrinka, i gde su živeli ili i dalje žive, između ostalih: Koko Šanel, Pjer de Kuberten, Paloma Pikaso i Sebastijen Leb. Sam centar Lozane je za novajliju potpuno zbunjujuć, jer se sastoji od različitih visinskih nivoa, šetate po gradu potpuno uobičajeno kao da je to jedina visinska tačka, a onda se kroz šoping mol popnete pokretnim stepenicama ili liftom, i već ste u nekom drugom gradu koji diše kao i onaj prethodni, samo primećujete interesantnije fasade i prepoznajete poseban šmek.

Plan za petak uveče je bio da odemo na muzički Chocolate festival na periferiji Lozane, na samom jezeru. U prvom trenutku, pomislio sam da nisam dovoljno muzički potkovan za tu vrstu muzike gde se di-džejevi smenjuju i gde odzvanja tuc-tuc muzika, ali sam ipak shvatio da je to odlična ideja. Zaroniti u pucketavi mrak, umesto sedeti u nekom restoranu i ćaskati o životu, bila je više nego dobra opcija.

Bio je to ograđen prostor sa ogromnim belim šatorom i različitim oblicima piramida i jezero na nekoliko metara od nas. Dok smo kupovali karte osetio sam miris roštilja. Na samom ulazu su se prodavale pečene bele kobasice u lepinji i pica. Bio je to nešto kao miris otadžbine. Univerzalna predigra za svaki događaj, u Srbiji ili Švajcarskoj, svejedno je. Iako je bilo mnogo mladih ljudi spremnih na provod, bila je gomila ljudi za koje niste mogli da procenite koliko imaju godina, ali svakako su bili prešli četrdesetu. Svi oni su bili potpuno ravnopravni učesnici festivala. Putem do ogromnog šatora, videli smo male pokrivene prostore koji su zakupile organizacije za borbu protiv droge, kao i one koje su edukovale mlade ljude bezbednom seksu. Delili su flajere, voće i kondome. Bili su nasmejani i srdačni.

Bitna razlika u odnosu na muzičke festivale u Srbiji, bila je to što su pokretni vecei bili savršeno čisti i mirisni u ženskom delu otvorenog toaleta, a u muškom delu je bila gomila četvorostranih pisoara.

Ispod velikog šatora je već bila ludnica, usklici i podignute ruke i di-džej koji drhti od uzbuđenja. Pošto smo platili kauciju za plastične čaše, naručili smo točeno pivo koje je bilo sasvim pristojnog ukusa. Naše društvo sastavljeno od Srba na privremenom radu, od Švajcaraca iz Lozane i nas, integralnih Srba, bila je vesela družina koja se savršeno utapala u masu. Svako od prisutnih pod šatorom je imao svoj sopstveni performans i malo su vremena trošili na posmatranje drugih ljudi. Prilično pripita ali i pitoma gomila koja đuska. Mnogi od njih uopšte nisu uzeli flajere na kojima je pisalo o štetnosti hemijskih supstanci.

Odjednom, sva ona umivenost iz dnevnog prikaza bilo kog grada u Švajcarskoj je bila zamrljana živim bojama prepuštanja svim mogućim porocima. Sva ona umerenost se kao mali vodeni vrtlog ulivala u slivnik koji je garantovao zabavu.

Pričao sam sa momcima iz Lozane o huliganima, pivu i muzici, shvatio sam koliko mrze Bazel i dnevnu rutinu: posao-kuća, shvatio sam da su ludi kao Englezi kada popiju i da su beskrajno duhoviti. A onda je pola sata pre ponoći sve prestalo. Bio je to kraj zabave na otvorenom. Iako se videlo razočarenje na njima, hrabro su prihvatali pravila. Bili su tako vaspitani i nije bilo mnogo roptanja. Svi su čekali sutrašnje subotnje veče kada je festival mogao da traje jedan sat duže. U međuvremenu su se vraćali ka centru grada gde će u ponoćnom klubu moći da nastave uživanje u muzici i zabavi.

Umesto taksijem, do centra smo se vratili autobusom koji je bio pun raspoloženja uz jednu nemirnu flašu konjaka koja je kružila nesputano po zadnjoj platformi. Izašli smo na Place de l’Europe. Seli smo za jedini slobodan sto kafe terase Les Arches, i nastavili da ispijamo piva. Neki drugi grad je promicao pred mojim očima. Veseli i nesputani ljudi koji kao mravi mile svuda oko nas. Uživao sam u prohladnom vazduhu i društvu. Lozana je te noći bila potpuno pitka i topla.

Prijalo mi je da ćutim, žmurim i da uz muziku sa sterea doživim trenutak.

Na vikend u Lozani sam stavio tačku u subotu posle podne u Lutriju, prelepom gradiću na jezeru gde živi naša drugarica. Roštiljanje, dečiji rođendan, internacinalni skup i mnogo dobre energije. Bilo je to kao na moru u martu mesecu, ali sa atmosferom koja ruši kontinentalni koncept unezverenosti. Jezero pred nama, mirno i hladno bilo je kao protivteža planinama iza nas koje su se orile nestvarnom tišinom. Smehom smo obeležili taj naš susret u kafeu kapetanije.

Sledećeg dana, moj avion je leteo u Srbiju. Iznad svih očekivanja, moje raspoloženje je bilo između ushićenja i sete. Nekako, kao da je iz mene prokuljala nagomilana frustracija duga više od deset godina, kada su sve ove najobičnije stvari bile nedostupne samo zbog toga što se mesto mog rođenja nalazi u zemlji koja je bila izopštena sa karte Evrope. I to je to.

Doviđenja, zemljo satova i pitomih ljudi.

Napomena autora: Putopis nije turistički vodič, već isključivo stav pisca prema životu i svedočanstvo njegovog doživljaja.