[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Nemanja Jovanović
Iskreno se nadam da će sadašnji, kao i roditelji koji to planiraju biti, u budućnosti odvojiti svojih deset minuta i, taman dok traju reklame u njihovim omiljenim sapunicama ili dok čekaju učitavanje novog nivoa igrice na Fejsbuku, odlučiti da pročitaju ovaj tekst.
Primećujem da ima dosta mladih ljudi koji se odlučuju na taj korak, da stupaju u brak i formiraju porodicu. Neki od njih se mogu pohvaliti i već poodraslom decom. Pošto sam nekolicinu puta bio u situaciji da vidim kako se mladi roditelji ophode, mogu da kažem da je razlika u vaspitanju, koje smo imali od strane naših roditelja, abnormalna u odnosu na način na koji oni vaspitavaju svoju decu.
Deca su, kao i sva, uvek i svuda, uslovno rečeno, azdisala, ali se može steći utisak da su i roditelji isti takvi. Kao da im se ličnost nije razvila u periodu sazrevanja, kao da su godine samo proletele, a da oni nisu stekli nikakvo životno iskustvo i dobili želju za stvaranjem dece, već da to rade mehanički ,,zato što tako treba“, ,,zato što je došlo vreme“ ili ,,zato što će komšiluk da priča svašta“.
Elem, nekada smo za traženje nečeg slatkog dobijali kocku šećera i mogli smo da se treskamo od zemlje, ali to ni na koji način ne bi uticalo na odluku naših roditelja. Kad bismo tražili smoki ili dozvolu da idemo da se igramo dobijali bismo odgovor: „Evo hleba i masti, ako si gladan jedi, a ako oćeš da se igraš, aj s mene, ja odo’ na baštu da vadim krompir.“
Danas se umesto toga može čuti:
Evo ti sto dinara, idi kupi u dragstor šta ‘oćeš i nemoj da me maješ, vidiš da igram igricu na Fejsu
Ne diraj me, pusti da ispušim cigaru na miru, idi se igraj na kompjuter!
Dosta! Sačekaj pet minuta da se završi serija posle serije koja počinje nakon ove serije, pa će pričamo
A šta tek reći za roditelje koji zajedno sa decom gledaju Farmu i ostale televizijske emisije sličnog sadržaja. Šta reći za njih koji vlasnika televizije smatraju glavnim krivcem za svoje maloumlje i neodgovornost prema sopstvenom detetu?
Vlasnik televizije Pink živi od reklama i njega nije briga iz kojih pobuda neko prati program, njemu je bitno da što veći broj ljudi vidi ekonomsko propagandni program koji on emituje. Njemu niko ne plaća niti je dužan da edukuje i vaspitava našu decu, on brine o gledanosti svoje televizije.
Njegova televizija, njegova stvar. Tvoje dete, tvoja stvar.
Tužno je, žalosno i nada sve poražavajuće to što su ljudi u stanju da sa većom pasijom prate dešavanja na televiziji, nego u rođenoj kući. Danas ljudi nemaju vremena da se objašnjavaju s decom, nemaju vremena da pričaju sa njima, nemaju vremena da ih savetuju, nemaju vremena da ih uče strpljenju, nemaju vremena da ih čeliče i prave od njih ljude. A i kako i čemu bi ih učili kad su i sami, u tridesetoj godini života, već ostali bez živaca i želje za životom i svoj život stavljaju u službu imaginarnih animiranih likova iz viruelnog sveta igrica na Fejsu kojima posvećuju kompletno svoje vreme i koncentraciju, kao i televizijskih likova iz omiljenih turskih i španskih sapunica kojima je njihov mozak prosto opijen.
Oni ne mogu da budu roditelji, jer su veća deca od svoje dece!
Narode Srbije, hvala na odvojenom vremenu, ali te molim da se trgneš, dozoveš pameti i prestaneš da se ponašaš omađijano od strane medija, ako ne zbog sebe onda bar zbog dece od kojih ćeš, ukoliko tako nastaviš, napraviti morone u bukvalnom smislu te reči!