Internet anketa sprovedena početkom 2015. godine na slučajno izabranom uzorku ispitanika – roditelja iz Niša i okoline, je pokazala da današnji roditelji veoma jako žele pomoć u poslu roditeljstva. To je apsolutno razumljivo. Stres, ritam života, a posebno evidentan nedostatak finansija u Nišu, ostavlja tragove u svakom od nas i nagomilava negativna osećanja.
Roditelji, iako uspešno sakrivaju svoju „muku“, često nisu svesni toga da se njihova suštinska energija, iako prikrivena, vrlo jasno i direktno prenosi na njihovu decu. Na taj način deca odrastaju sa dominantnim osećajem negativnosti, u blažoj formi od one roditeljske, i zbog toga često srećemo probleme u ponašanju dece. Pored toga, savremeno društvo nosi neke nove životne vrednosti, koje su ranije bile nezamislive. U takvom novom svetu, roditelji se teško snalaze, i to ne zato što ne mogu da isprate trendove, već zbog toga što takav „smisao života“ nemaju u svom iskustvu i ne uspevaju da usade tzv. tradicionalne vrednosti deci na kojima bi trebalo da grade svoju ličnost. A kako bi i uspeli? Posao roditeljstva mora da prati savremene trendove (isto kao i posao programera) i samim tim, dobar roditelj se ne rađa, već se dobar roditelj postaje.
Ista anketa je pokazala da Niš i okolina, a vrlo je verovatno da je to tako i na nivou čitave Srbije, nema dovoljno razvijenu svest o značaju brige o svom i dečijem mentalnom zdravlju, tj. o značaju redovnog ili povremenog rada sa stručnim licima iz oblasti mentalnog zdravlja. Škole stranih jezika podržavaju obrazovanje, pa to podržavaju i roditelji, jer žele pametnu decu. To je odlično! Škole različitih sportova podržavaju fizičko zdravlje, pa isto podržavaju i roditelji. I to je odlično! U Nišu postoje centri za decu i roditelje, koji podržavaju mentalno zdravlje dece, kvalitetne porodične odnose, razvoj zdrave, samopouzdane, stabilne ličnosti. A da li roditelji podržavaju mentalno zdravlje? Još uvek nismo prevazišli mišljenje da odlazak kod psihologa ne znači da je neko „poremećen“, „lud“, da to nije odraz slabosti ili kazne. Stručnjaci koji rade posao za koji su edukovani se još uvek doživljavaju kao neka vrsta skenera koja će „analizirati“, iako to nije ni približno istini. Još uvek su prisutne pretnje deci: „Ako se ne popraviš, vodim te kod psihologa“, što je u današnjem svetu veoma loš obrazac vaspitanja. Nikako da shvatimo da su stručna lica iz oblasti mentalnog zdravlja zapravo naši prijatelji, kao i to da je njihov rad sa decom veoma sličan radu vaspitača u vrtiću, ali samo malo drugačije orijentisan, ka jačanju ličnosti dece i prirpremi za sve teškoće koje će sresti pre ili kasnije tokom života. Pokušajte da upišete dete na radionicu, na bilo koju temu, i veoma brzo ćete videti kako će jedva čekati novi susret sa drugarima i igru sa njima. Radionice za decu obrađuju određenu temu (samopouzdanje, strahove, odnose sa vršnjacima…), ali pre svega, razvijaju brojne sposobnosti dece koje će im biti neophodne za što kvalitetniji razvoj psihičkih funkcija. Ne morate da uvidite problem kod deteta da biste ga upisali na radionicu. Decu uglavnom ne upisujemo u školu stranog jezika zato što imaju problem u učenju jezika, zar ne?